сали Градске библиотеке и то музичко-поетским програмом „Ето пјесма“ у извођењу Радета Шербеџије и његовог бенда „Западни колодвор“.

Шербеџија је обраћајући се новинарима истакао да је његов интерес за литературу велик јер је у исто време уз позоришну академију студирао и компаративну књижевност у Загребу.

„Можда је то моја највећа страст од свих мојих талената И то овим редом литература, ногомет па глума”, казао је Шербеџија.

Он је мишљења да је Владислав Петковић Дис највећи песник српске модерне.

„Дражи ми је од свих прослављених песника тог времена и Дучића и Ракића и свих осталих. Мислим да господин Скерлић није имао право у опасном нападу на њега као младог књижевника. Он је преживео све то иако га је пратио глас да је боем и пијанац, али све то је била чаршија”, рекао је прослављени глумац.

Раде Шербеџија, фото: ГЗС

Шербеџија је истакао да у Чачак није долазио много пута, али да је када је био ту осетио љубав према том граду због многих ствари које су га импресионирале.

„Најпре због мојих савременика који су ми били драги, а то су Пуриша Ђорђевић, Миша Радивојевић са којима сам снимао филмове. Затим Бора Чорба и све оно што Чачак има у мојој савремености. Због чињенице када сам први пут дошао да направим концерт са Ливијом Розином, то је био етно рок и колико сам био изненеађен невероватном позитивном енергијом младих људи који су разумевали музику на посебан начин”, прецизирао је Шербеџија.

Он је истакао да га је међутим нарочито потресло то што је предлог да се један од тргова назове именом Соње Савић одбијен у локалном парламенту, због тога што је била уживалац опијата. Шербеџија је казао да је након тог сазнања одлучио да никада више неће доћи у Чачак, чак ни проћи, али када је добио позив за отварање Дисовог пролећа решио је да ипак дође и да одржи концерт али и да се обрати медијима, политичарима и свим значајним људима и замоли да не дозволе да провинцијски дух кога увек има у сваком граду надвлада позитивну енергију града, коју је он осетио на својим наступима.

„То ме је страшно потресло јер, замислите колико би тргова, улица или кућа у свету требало бити срушено због највећих сликара на свету, уметника, писаца, песника, певача, филмских глумаца који су имали та искуства. То је приватна ствар човека, оно што остаје од човека је његов живот, оно чиме је заслужио да га људи гледају као уметника, да га поштују и воле, а Соња је била једна од најдивнијих душа на свету. Најчистија и најчаснија, као суза, Соња није била алкохоличар, као ја например, Соња је била нежност сама, а да не говорим о њеној брилијантној интелигенцији и таленту. Соња Савић је једна од најврхунскијих звезда и особа у бившој Југославији и још увек и после њене смрти живи у људима који гледају њене филмове”, истакао је Шербеџија.

Глас западне Србије