Милоја Стевановића, који је аутор и изузетно вредног „Речника Драгачева“, орадостили су се недавним изласком из штампе петог, измењеног и допуњеног издања „Казивања“.

Иако се Стевановићеве књиге не продају нигде, сем у његове три ашчинице, оне су нашле пут до бројних читалаца. Сретао сам неке од њих који нису крили своје одушевљење говорећи: да су ову књигу прочитали у једном даху; да их је она вратила детињству и коренима; да их је оплеменила благочашћем наших предака; да су из ње научили оно што се у школама не учи; а неки казаше да им је ова књига променила живот, јер су њој угледали путоказе како време и мисли  посветити вечности.

Бројни су видео, аудио и писани документи о овој „чудесној књизи још чуднијег аутора“ – како рече свештеник Љуба Ранковић који посведочи: „Могу да кажем да сам ову књигу прочитао у даху и да су ми сузе капале по мантији. Веома потресно, стравично и искрено сведочење што је, нажалост, код нас, данас савременог човека, веома ретко“

Мр Маријана Матовић, исписа: „Ова богонадахнута књига, израсла из завичајних и предачких корена и чврсто ослоњена на њихова стабла и изданке, описује унутрашњи пут преумљења и духовно узрастање грешног Милоја, нудећи одговоре на вечна питања о човековом путу од Земље ка Небу... Стога душеполезна Казивања о патријархалној, обичајној, традиционално-православној побожности зраче духовним сјајем и животним поукама које уђоше у бројне домове и дотакоше срца многих, те у пажљивом уху одзвањају као својеврсна литургија необичне мисаоне дубине.

Др Драгољуб Петровић поводом „Казивања“ благовести: „О Драгачеву ће, може бити, неко лепше певати него Милоје (пада ми на ум, рецимо, Иван Негришорац), али о Радосаву и Светолику, као и о Србима којих више нема, од Грешног Милоја неће нико лепше приповедати.“

Слободан Кљакић, новинар и публициста, сведочи: „Књига Грешног Милоја Казивања, показује и доказује како се неки појединац, морално утемељена личност, уздиже до астралних висина слободе, како ту своју слободу и слободу рода свога подиже као барјак до кога му је једино стало. Барјак предачки и аманетни, без обзира на цену која се у таквом прегнућу плаћа у тривијалном овоземаљском животу.“

Бошко Обрадовић, записа: „Вредност ове књиге несумњиво може бити у том духовном утицају на људе који се нису сетили или усудили да крену овим путем. Она ће притом послужити и као душекорисна лектира за оне који њиме већ иду.“

Слободан Николић, професор српског језика, оцењује: „У својим записима господин Стевановић сасвим свесно и оправдано користи облике казивања својих предака који нису у складу са нормативним језичким и правописним узусима ововременог србског језика. Дакле, није у питању некаква врста „неписмености“, већ ослањање на аутентични говор драгачевског краја којем аутор дугује сваку врсту синовског поштовања... Стевановић баш својим „неправилним“ казивањем чува једно правилно живљење у пунини, много важније но језичко „договорено општење“ по начелима помало саможивог разума. На овај начин он се смерно и смисаоно, заправо праведно људски, поклања свом завичају и богатој језичкој србској отаџбини.“

О вредности Стевановићевих књига говорили су многи. Ево неколико карактеристичних осврта:

Др Биљана Ђоровић: „Милоје Стевановић је човек на кога би свако у Србији а и планетарно требало да се угледа. Његов живот и дело су светионик и путоказ за излаз из дистопијске садашњости света који је задесила интегрална несрећа“... Он је „свој успех ставио у службу божанског закона, у славу свога завичаја, Србије и Срба.“

Др Миодраг Петровић, научни саветник САНУ записа: Стевановић „се  посветио не само приватном предузетништву, него исто толико  и успешном списатељству. У свему томе треба видети разлоге за то што се његове књиге радо и лако читају,  у којима посебну драж чини језик пун народне мудрости  и старинског начина изражаваља.“           

Др Владимир Димитријевић устврди: „Случај Милоја Стевановића је парадигматичан. О њему, ако ништа друго, треба размишљати. Једног дана ће и он бити знамење доба у коме смо живели.“

О овом аутору и његовом делу питорескне похвале су исказали Предраг Драгић Кијук, Академик Србољуб Живановић, др Љубомир Протић, др Зоран Чворовић, Владика Артемије, Архимандрит Венјамин, Вања Булиић, Косара Гавриловић, Радош Стевлић, Љубица Наранџић, Горица Тркуља, Оливера Сечивановић, Биљана Диковић, књижевници Милован Витезовић, Момир Лазић, Миљурко Вукадиновић, Милосав Пешић и многи, многи други.

Узети у шаке Стевановићева „Казивања“ значи укрцати се у брод који плови благочастивим прецима.

Гвозден Оташевић