из Прањана што се, као и толике друге куће српске, обрела у немилостивом добу Другог светског рата. Њу је у корице уденуо др Влајисав Папић, унук Љубивојев и син Миодрагов и књизи, која тек што корача из штампарије у издању „Алфа папира” из поморавког села Слатине, наденуо наслов „Записано у рабош Папића”.

Ево како прича креће...

Љубивоје Папић, сироче од малена, бејаше поштени сиромах и радник убојни, како се некад говорило за вредне и радене. Имадијаше синове Миодрага, Душана, Ранислава и кћи Радовинку. Уочи рата прегао је да сазда и пресазда, заметне и обнови, децу изведе на друм. Градио је и нову кућу јер је кућерак где је живео имао само две собице. Мора се проширити, јуношама лрила расту.

Негде из даљине, од несрећног и усковитланог света, чула се тутњава. Много се намучио као дечак и гледа да му се потомци не сагињу колико он, мада су лета тешка а он сиромашак.

Само да рата не буде, молио се у себи, памтећи шта је Швабо урадио у Првом светском рату и колико се момака и женика из Папића није вратило свом роду. Колико је сирочади остало и удовица, ваљда неће поново.

Али, хоће, они увек хоће. Нарочито да побију Србе, јер су им увек на путу кад крене поход на Исток. А ни у самој земљи није сигурно, велике су идеолошке поделе. Појавили су се неки комунисти, следе бољшевике, цареубице из Русије.

Љубивоје би хтео да живи мирно, али то се Србима не да. Спрема се мобилизација те траже његове старије синове али он, са својих четрдесет, жели да замени децу у краљевој војсци. Жена га готови за војну: проја, мало сира, комад сланије и полујак ракије, заптивен кочањаком.

Немачка окупација. Миодраг се нашао у Таковском четничком одреду код Звонка Вучковића, спреман да погине за веру, крања и отаџбину: „Да му је да он понесе заставу, да га виде отац и мајка и комшије, да га види она Дуца, ћерка Драгољуба Ђуровића, солунца. Још да има официрску униформу, па да кврцен чизмом о чизму”.

Некако у исто доба, Душан се, брат његов и иста крв, нашао под звездом петокраком, верујући да неће баш све испасти како не ваља. И Радовника је маштала о партизанима, чула је од неког Петка да тамо има другарица...

Тако, ето, креће преглед наших, дакле српских година и дана, осврт на  немаштину, чемер и ретке тренутке среће, у књизи др Влајисава Папића која се не да испустити из шака...

ГЗС