Iz štampe je izašla zbirka kratkih priča ”Intezitet” Đorđa D. Sibinovića

Kada se na malom prostoru, kao što je knjiga kratkih priča – više raznorodnih intenziteta o koječemu (a ponajviše o stvarnosti, bez obzira na to da li se radi o prošloj, izmaštanoj, doživljenoj ili onoj

koja je u toku) veštom autorovom rukom sabije (pod visokim pritiskom imaginacije i talenta) u jedan, dobije se intelektualno vrlo izazovan, ali i poprilično opasan proizvod.  A da je tako, da se radi o intelektualno opasnoj (s)tvari, svedoči citat: „[…] privremeno boravište između života kao kazne i budućnosti kao beznađa.“ Opasnoj, naročito zato što je poštena, jer je pisana (i) drobom, premda je svaka cezura u toku pripovedanja zapravo progutana guka i zato što Sibinovićeve priče nikoga ne štede. Autora, njega, Đorđa – ponajmanje. Niti je on, istine radi, pišući ovakvu prozu, i mučnu i lekotvornu istovremeno, milost i zaiskao. Pristao je da svoj unutrašnji intenzitet (koji obuhvata pre svega emociju, kao dominantno stanje duha i svesti) „sabije“ u malo pakovanje – ne samo da bi potvrdio da se „otrov čuva u malom pakovanju“ već da bi nas podsetio i da se lekovi takođe nalaze u maloj ambalaži.  Moguće je tekst o knjizi nastaviti floskulama, omiljenim među onima što se u književnoj javnosti lažno predstavljaju kao nekakvi kritičari, tumači, književnoteorijski vrači, i koji kao bajagi čitaoca upućuju u tajne nekog književnog sočinjenija, pa reći, npr.:  Sibinovićeva knjiga pomera granice… Ili: Štivo koje je pred nama predstavlja značajan iskorak… Ili pak: Vrednost Sibinovićeve proze naglašeno se očituje u postupku kojim on oneobičava stvarnost… Dakle, nečim što lepo zvuči, a zapravo suštinski ništa ne znači, niti išta tumači, niti išta vrednuje, niti dokazuje. Jer, jednostavnije mi je, tačnije, dušespasnije, da to kažem rečima samog autora: „Nekada je književnost stvarala, tumačila, razumevala i oživljavala svet, danas ne može ni da ga opiše, zato što ovom svetu ne treba književnost.“

Dakle, moguće je i onako, umiveno, nazovikritičarski, ali ozbiljan, talentovan i vrstan pripovedač, kakav je Đorđe Sibinović, ponovo pokazuje da jeste – to i bez mene zna, to zajedno sa mnom prezire, pa ću nastaviti jednim pravim malim poetskim incidentom u knjizi proze, jednom lirskom, pesničkom rečenicom Sibinovićevom: „Plavi kao izbledelo sećanje“, ali isti bi se efekat mogao postići i ovom: „Nekoliko sati nade ništa je prema prokletstvu izbora pred kojim niko ne može da ostane čovek.“ Nastaviću da sričem Intenzitet, ne bih li i sam došao dotle da mogu, kao autor, da zaključim: „Neće ti lepota više ništa.“  Jer to je suština Sibinovićeve proze – svest o sopstvenoj trošnosti i svest o privremenosti, uz jednovremeno shvatanje da je i pored toga svako ljudsko biće neponovljiva, jedinstvena, unikatna i, samim tim, svake hvale i ljubavi vredna tvorevina. Strašna je, jezna i opominjuća lepota koja zrači iz Sibinovićevih priča, jer je toliko stvarnosna, toliko „obična“, da svesna spoznaja autorovih poruka nužno stvara nespokoj, osećaj ugroženosti – strah u krajnjem, pred snagom onoga što živimo i što nam je autor, bez pardona, predočio, podsetio nas na to.

A živimo – šta? Ne – kako, to svako za sebe (valjda), u meri svojih moći, zna, već – šta je to što živimo, pitanje je koje Sibinović postavlja svojim pričama, čak i kad to čini na način da je potrebno uložiti dodatni napor i nemalu domišljatost i čitalačku veštinu da se prepozna njegova namera.

Lamentira i lavira Sibinović, poigrava se svakidašnjicom, iskorači u onostrano, pa ga ovostranim poništi, započne jako a završi mlako – i tek na drugo čitanje se shvati da je redosled zapravo suprotan, kao i ono što imamo pred očima i što mislimo da je realnost, a to je samo naličje, odraz u ogledalu.

Nije svaka priča antologijska, ali nema nijedne da nije odlična, pa bi se ova lična (pro)cena mogla potkrepiti autorovim promišljanjem, koje glasi: „Ako se pošteno dodeljuju, nagrade su najvažnije za one koji ih nisu dobili.“  Sibinović je i delom, i životom, potvrdio da je svako od nas – kako on u  knjizi kaže – „ono što možemo biti“. On, taj i takav, jeste – pisac, dečački neobuzdan mudrac, koji je odavno zreo za sve svoje zablude i samoobmane, ali ih uporno i dalje neguje, i razigrava. Niska ovih književnih minijatura je bescen đerdan, filigranski izrađen, bez viškova, restlova i otpadaka, bez (pre)jake reči, osim što je svaka reč taman takva i tolike snage, da nas, kada se nad njom zamislimo – nadjača i natera da zastanemo, zapitani. Majstor proze je i ovom prilikom pokazao kako je njegova umešnost toliko jednostavna – da biva teško dostižna.

Iz različitih razloga prećutkivan u savremenoj književnoj kritici, nepravedno zapostavljan kada su u pitanju nagrade (njegov roman Mandat eklatantan je primer za raznorazne „književne kuhinje“ u kojima se pripremaju bljutava „jela“ lažnih književnih vrednosti), Đorđe D. Sibinović svejednako se sa samim sobom takmiči, sam sebe stiže i prestiže, samo sebe ima za cilj – koji je i Intenzitetom intenzivno dostigao i potvrdio kao jedino važnu meru svih ovosvetskih stvari.

 

GZS/ AS INFO/ Miloš Janković