Nećete verovati, slepi pesnik se preselio na drugi svet, a ovo će mu biti „živi spomenik”

Decenijama je bio slep, ali to ga nije sprečilo da sve poslove obavlja bez muke i da svojoj voljenoj piše pesme, pa su ga mnogi nazivali i srpskim Homerom.

Dragan je bio najbolji je dokaz da predaja nikad ne bi trebalo da bude opcija i da možemo onoliko koliko želimo. Njegove oči su bile crni štap i prsti sa kojima je nepogrešivo baratao i to sve sa, cirkularom, strujom, kosom, motikom i harmonikom.

"Nisam ni primetio mrak koji mi se iznenada prikrao, radim poslove koje ljudi sa dobrim vidom možda ne bi tako dobro uradili. Kosim, kopam, radim sa cirkularom, zidao sam kuću, moje ruke su moj vid. Kopam malinu, privezujem je, radim sve prstima i svetlost mi ne treba"- pričao je Dragan.

Svojim rukama osmislio je i napravio inkubator u kojem izvodi piliće za svoje domaćinstvo. Kako je znao reći, ništa mu nije padalo teško i njegov dan trajao je više od 30 časova.

Plac za kuću kupio je uz pomoć dobrih ljudi, koji nisu zaboravili sva njegova dobra dela i kako je pričao tu je našao svoj raj na zemlji. Jedino zbog čega je znao da zaplače to je zbog nepravde koju nam čine i ističe da su suze celoga čovečanstva iste. Njaveća podrška mu je sve vreme bila njegova voljena supruga.

" Moja Slavica je moja lastavica, moja dva oka, ona je tu nezaobilazna u svakom poslu, u svakom mom koraku pola je njeno. Kad negde poslom otputujem, ja sa velikim nestrpljenjem i čekam povratak kući. Kad skrenemo ka Užicu u meni sve treperi jer znam da me ona čeka, znam da i ona sa istom ljubavlju mene iščekuje, ja sam srećan čovek, to je u stvari sreća”,- pričao je Dragan.

Dragan je svima koji se bore sa nekim hendikepom poručivao da ne smeju da se predaju, jer sreća je možda iza ćoška, ali ako ne krenu do tog mesta nikada je neće pronaći, a kao nekadašnji prosvetni radnik moli roditelje da svoju decu koja imaju možda neki invaliditet da ih ne zakanjaju, već da ih spremaju za život bez zadrške i prepreka.