Leposavić: Da li bi Otaš ovako napisao?

Čačak - Skoro je pola godine od kako je umro naš poznati novinar i pisac Gvozden Otašević a sve češće, i kada se najmanje nadam iskoči poneka sitnica i detalj iz vremena provedenog sa ovim velikanom napisane ali i neizgovorene,

 

a kada je on u pitanju, podrazumevajuće reči, kaže dr Aleksandar Leposavić, dugogodišnji prijatelj pokojnog Otaševića.

 

I upravo iz tog vremena provedenog sa Gvozdenom Otaševićem, Leposavić je izdvojio jednu „crticu” ispričanu im tokom njihovog boravka na Goliji. 

 

„Putujući, najčešće po Kosovu i Metohiji, vreme smo kratili raznoraznim pričama, najmanje o politici. Naizgled miran i skoro nikada ne odajući svoje raspoloženje, Gvozden Gazetar, kako su ga Albanci oslovljavali, vredno je sakupljao i zapisivao svakojake detalje iz života ljudi koji žive u nevidljivim, ali po mnogo čemu nepremostivim granicama zavađenih naroda. 

 

Sa njim se nikada nije moglo desiti da ćutimo, pričali smo o svemu, najviše o porodici i deci. I naravno ženama, njihovim ćudima, kao i brojnim zgodama i nezgodama nastalim zbog njihovog pristajanja ili nepristajanja na muško udvaranje.

 

A meni već nekoliko dana na pamet dolazi jedna od naših ispričanih a nezabeleženih priča koja se dogodila šezdesetih godina prošlog veka u seocetu na obroncima planine Golije. Razmišljam i o tome kako bi Otaš opisao nepodobštinu nekadašnjeg golijskog junoše i njegove strine ispričanu autoru ovih redova. 

 
A priča teče ovako: Kasno je leto i vreme je vršaja. Gladne su godine, kradljivaca i divljači na pretek pa me pred mrak ostaviše na guvnu da čuvam stogove i plevu tek ovršenog žita. Ostaviše i strinu uz mene, a njenog su muža, mog strica, zbog nekakvog nedela ranije strpali u opštinsku apsanu. Ugrijao Mesec, ja momčina od 16 godina a strina tek koju godinu starija od mene, za videla ponešto uskrčismo dok ne pade mrkla noć. Nemajući više šta da oposlimo, oboje legosmo na stog gledajući u nebo. Zamakne poneka zvezda a mi ćutimo, čujem kako strina diše i povremeno uzdahne okrećući se na bok. Čini mi se da mi se sa svakim tim pokretom primiče, dok meni u glavi sve više buči a srce lupa, hoće da iskoči. Uzdrhtao, hoću samo jedno a razmišljam o čemu li ona misli, kada me jedva čujno i drhtavim glasom upita jel me strah. Ne znam dal' sam onako suvih usta i grla uspeo išta da izustim kada mi se strinina bedra nađoše nadohvat ruke. Trenutak ko večnost al nekako skupih snage te joj zavukoh ruku u podsuknju, koja, čini mi se zašušta. Sad sam već jasno čuo njen uzdah, a ona malo pomeri nogu u stranu, a ja, i ne znajući kako, legoh potrbuške na nju. I bi lepo, a ja srećan, da sam mogao viknuo bih da razbudim celo selo. No ne smedoh da ne čuju pospala čeljad a naše drugovanje na guvnu potraja još neku noć. 

Al' ko što uvek biva, naša sreća ne potraja dugo jer je baba, glava naše kuće u to vreme primetila da strina, koja je bila mešaja, svaki put posle čuvanja žita, kao slučajno u moj tanjir za ručak tutne najveći komad mesa ili slanine. Lukavoj babi nije trebalo mnogo da prokuži razloge našeg bezpogovornog pristajanja na noćno bdenje na ledini guvna iznad kuće. Nište ne govoreći, njen prekorni pogled bio je dovoljan da oboje shvatimo da nastavak ašikovanja nikome neće doneti dobro i zbog toga smo se od tada, pa do mog odlaska u armiju, pa i kasnije, strina i ja izbegavali, čak i da budemo zajedno u istoj prostoriji. 

 

'Odavno sam u osmoj deceniji života ali mi i sada zatreperi srce i izleti uzdah pri pomisli na vedrinu letnje noći i šuštavu podsuknju moje strine', reče tada sedokosi starac dugo ispuštajući dim cigare zavijuše”.

 

Aleksandar Leposavić - Ivanjica