U kovačkoj radionici Vladimira Pantelića iz Radaljeva još uvek tinja vatra starog zanata

Ivanjica - Dobro je poznata izreka da se gvožđe kuje dok je vruće, a može se reći i da se svaki zanat, pa i onaj koji nije lak ni čist poput kovačkog, najbolje uči dok je čovek mlad.

 

 

To tvrdi Vladimir Pantelić, mladi kovač iz ivanjičkog sela Radaljevo, koji veruje da se ozbiljno seosko domaćinstvo ne može ni zamisliti bez usluga kovača. Prema njegovim rečima, kovačkim zanatom počeo je da se bavi iz hobija, a danas u njegovom selu „tupe sekire više nema“.

 

 

„Ovim zanatom se bavim već petnaestak godina. Najteži mi je bio početak, ali čovek da bi uspeo mora da ima želju i da bude uporan. Iskreno, nisam imao od koga da naučim, jer nije bilo mnogo onih spremnih da podele znanje. Prve tri godine sam radio sam, a onda sam upoznao jednog čoveka iz Arilja, Rada Ristanovića, koji mi je mnogo pomogao da se usavršim”, priča Vladimir.

 

 

U kovačkoj radionici Vladimira Pantelića iz Radaljeva još uvek tinja vatra starog zanata, foto: 4N Studio

 

 

Kaže da se kovački zanat ne može naučiti bez ljubavi i upornosti. 

 

 

„Zanat uopšte nije težak ako se voli. Ljubav prema čeliku i ćumuru je posebna. Za dobar rad potreban je kvalitetan ćumur, a nema boljeg od ivanjičkog, naročito onog iz Luka, Osonice i sa Golije“, objašnjava ovaj mladi majstor.

 

 

Vladimir se drži jednostavnog, ali mudrog pravila.

 

 

„Čovek se uči dok je mlad, a gvožđe se kuje dok je vruće. Samo treba biti uporan i početi na vreme, a ako ima neko da te uputi, još bolje, da ne lutaš i ne grešiš“, kaže.

 

U kovačkoj radionici Vladimira Pantelića iz Radaljeva još uvek tinja vatra starog zanata, foto: 4N Studio

 

 

Kovački zanat, objašnjava on, objedinjuje više veština, vatra, čelik i preciznost moraju biti u savršenoj ravnoteži.

 

 

„Kada se sekira zagreje na oko 700 stepeni, počinjem da je ispravljam i kujem da bi dobila na tvrdoći. Zatim sledi ravnanje, kaljenje i na kraju oštrenje na vodenom tocilu“, pojašnjava Vladimir.

 

 

Njegova želja je da ovaj stari zanat opstane i nakon njega.

 

 

Prilog emitovan u emisiji „150 minuta” na Prvoj televiziji

 

„Voleo bih da ovaj zanat prenesem na svog sina, a ako se javi neko ko želi da nauči, rado ću ga uputiti. Znam da nije lak posao, ali meni nije teško. Kad imam deset minuta slobodno, ja odem u radionicu, razmišljam šta bih mogao da napravim. Ljudi ne znaju koliko je ovo zanimljivo dok ne probaju“, iskreno kaže Pantelić.

 

 

Posebno ističe važnost rada na tocilu.

 

 

„Taj postupak je veoma bitan, sečivo mora da se istanji da bi bilo bolje za rad i da bude „urjeznije”, kako kažu stari majstori. Osim funkcionalnosti, dobija se i estetika, jer tocilo ispravi sve nepravilnosti nastale tokom kovanja“, dodaje.

 

 

U kovačkoj radionici Vladimira Pantelića iz Radaljeva još uvek tinja vatra starog zanata, foto: 4N Studio

 

 

Na pitanje da li se od ovog zanata može živeti, Vladimir odgovara bez dileme.

 

 

„Može da se živi, da čovek pošteno zaradi i izdržava porodicu. Ne mogu se zaraditi ogromne pare, ali se može lepo živeti. Možda zato mladi i ne pokušavaju, jer na početku treba dosta alata, ali najviše volje i želje”, zaključuje ovaj vredni kovač iz Radaljeva.

 

 

U kovačkoj radionici Vladimira Pantelića iz Radaljeva još uvek tinja vatra starog zanata, foto: 4N Studio

 

 

Kovački zanat, iako danas redak, ostaje simbol stvaralačke snage, strpljenja i poštovanja prema radu. Mladi ljudi poput Vladimira Pantelića pokazuju da tradicija nije bremena prošlost, već živa veza između veštine i duha naroda. 

 

Čuvanjem ovakvih zanata čuvamo i iskru koja greje vekovima, iskru upornosti, znanja i ljubavi prema poslu.

 

 

GZS/RINA