Zlakuška škola dobila novo ruho – pred njom generacije koje treba izvesti na put

Užice – U užičkom selu Zlakusa, danas se nalazi mala ali moderna seoska škola po svim standardnima savremene pedagogije i obrazovanja,

a njeni đaci niučemu ne oskudevaju za svojim vršnjacima i drugarima koji školu pohađaju u gradskoj sredini.

 

A sama zlakuška škola, odnosno istureno odeljenje Osnovne škole „Aleksa Dejović” iz Sevojna, od svoga nastanka do danas, promenila je čak četiri zgrade dok se konačno nije skrasila u građevini pod čijim krovom se i danas nalazi. Osim što se seljakala sa kraja na kraj sela, priča o ovoj seskoj školi završila je i u knjizi, a mogao bi se komotno o njoj snimiti i dugometražni film.

 

Od učionice u domćinskoj kući do moderne zgrade po svim standardima

 

Začetak školstva u najpoznatijem grnčarskom selu u Srbiji krenuo je upravo iz avilje solunca Gvozdena Terzića. Naime, od 1939. do 1946. godine, deca iz Zlakuse su osnovno obrazovanje sticala u školi koja je bila smeštena upravo u Gvozdenovoj kući.

 

Kuća solunca u kojoj je bila smeštena prva seoska škola; Foto: GZS

 

„Za školu ali i za ovo domaćinstvo 1941. godine, za vreme Drugog svetskog rada dogodio se jedan tragičan slučaj. Pradedu Gvozdena Terzića, zbog škole ali najpre zbog knjiga koje su pripadale učitelju, a koje su bile zabranjene u to vreme od strane Nemaca jer je to bila neka komunistička literatura. Nemci su te knjige pronašli u učiteljevoj sobi pa su sa kućnog praga odveli mog pradedu i njegovog sinovca od 18 godina i pogubili ih na ulasku u selo”, priča Saša Drndarević, praunuk Gvozdena Terzića, koji je na preko 700 strana knjige široj janovsti predstavio razvoj seoske škole u Zlakusi.

 

U Terzića avliji još uvek se čuvaju klupe iz prve seoske škole; Foto: GZS

 

Od 1946. do 1948. godine, škola se iz domaćinstva Terzića seli u na drugi kraj sela u zaseok Radovanovića., nakon čega se seli u seoski zadružni dom.

 

Saša Drndarević, gvozdenov praunuk i hroničar Zlakuse; Foto: GZS

 

„Kada je bila pri kraju izgradnja zadružnog doma, meštani su shvatili da im je potrebnija škola nego zadružni dom pa su u njega uselili đake. U tom prostoru škola je funckionisala do sredine šezdesetih godina prošlog veka. Dolaskom učiteljskog para Šojić, koji se u Zlakusi zadržao tri decenije pokrenuta je inicijativa o izgradnji školske zgrade. Pronađen je plac i na njemu je izgrađena i dan danas se nalazi zlakuška škola”, kaže Saša Drndarević.

 

Školsku zgradu kulukom napravile Zlakušanke

 

Vreme kada je doneta odluka da je zgrada zemljoradničkog doma isuviše mala da primi sve zlakuške đake bilo je vreme ubrzane industrijalizacije i razvoja tadašnje države, pa su u izgradnji škole najviše učestvovali oni odnosno one koje su, dok su muške glave odlazile na rad u velikim industrijskim gignatima ostajale na kućnom pragu. 

 

Jedna od tih Zlakušanki koje su na svojim plećima ponele naveći teret izgradnje nove škole jeste i Dušanka Drndarević, Sašina majka i unuka Gvozdena Terzića, čija su sećanja o tim vremenima još uvek itekako živa.

 

Dušanka Drndarević se još uvek seća dana kad su žene Zlakuse gradile novu školu; Foto: GZS

 

„Tada se vodio mesni samodoprinos i svaki punoletan član domaćinstva se zaduživao sa pet ili šest dnevnica koje je morao da odradi. Tada su se gradili stanovi u Krvavcima za učitelje, te je moj otac išao tamo, a ja sam svoje dnevnice oduđivala na izgradnji škole kod nas, u Zlakusi”, kroz osmeh se seća Dušanka i naglašava da tada, pre šest decenija nije bilo toliko građevinskih mašina te se škola gotovo cela gradila ručno, a da su u tom poslu prednjačile žene.

 

„Ručno smo nosili ciglu, dodavale majstorima alat i šta im je još trebalo. Tako smo mi oduživale te naše dnevnice, jer ukoliko ne bismo otišle to bi moralo da se plati ili da nas neki drugi punoletni član zameni tih šet ili šest dana. Ali nam nije bilo teško. Radili smo koliko smo mogli, niko nas nije terao. Kada se škola izgradila, bila je muzika, trubači, ručak, koji smo opet mi servirale i služile”, veli Dušanka.

 

Savremena škola za život na selu u korak sa vremenom

 

Školska zgrada iako izgrađena pre 60 godina, danas je potpuno obnovljena; Foto: GZS

 

Prema rečima Irene Drndarević, direktorke Osnovne škole „Aleksa Dejović” iz Sevojna kojoj pripada istureno odeljenje u Zlakusi, uslovi u ovoj seoskoj školi su uvek bili solidni i đaci nisu niučemu oskudevali ali je sama zgrada iz godine u godinu bili na udaru zuba vremena te da je iziskivala konstantno veća ulaganja.

 

„Mi smo marta prošle godine dobili saglasnost Ministarstva prosvete na projekat investicionog održavanja škole u Zlakusi. Sama finansijska konstrukcija je bila takva da je jedna trećina sredstava došla od samog ministarstva dok je dve trećine obezbedio grad Užice”, govori direktorka.

 

Irena Drndarević, direktorka Osnovne škole „Aleksa Dejović” iz Sevojna; Foto: GZS

 

Kako kaže, većina radova je završena, a pred majstorima je završetak nekih sitnijih, limarskih radova kao i parterno uređenej, što svakako nije uticalo na polazak dece u školu 1. septembra.

 

Kako direktorka kaže, oni se godinama bore protiv toga da roditelji svoju decu iz seoskih sredina u kojima postoji škola odvode u matične gradske škole.

 

Moderna učionica u savremenoj školi; Foto: GZS

 

„Iskreno se nadamo da će doći do porasta broja učenika, pogotovo ovde u Zlakusi jer imamo sve neophodne uslove. Zlakusa je živo selo, dolaze mladi bračni parovi koji biraju da u mirnoj seoskoj sredini podižu svoju porodicu. Sam školski objekat kao i nastavni kadar su poptuno prilagošeni svemu što je potreba današnjeg učenika. Ipak, đaci ovde imaju nešto što nijedna gradska škola nema, a to je upravo nešto manji broj dece u odeljenju koji je idealan da se učitelj svakom đaku može posvetiti kako valja”, zaključuje direktorka.

 

Direktorka naglašava veliku podršku roditelja učenika ove seoske škole u svim kako nastavnim tako i vannastavnim aktivnostima ali i samom renoviranju škole.

 

Nema više promaje u učionicama

 

Školu u Zlakusi trenutno pohađa 30 učenika od pripremnog, predškolskog uzrasta do četvrtog razreda osnovne škole, nakon čega se, polaskom u peti razred spajaju sa učenicima izdvojenog odeljenja u Krvavcima.

 

Iva Jovanović, učenica četvrtog razreda kaže da je njoj i njenim drugarima izuzetno drago što je škola renovirana i ističe da su se najviše obradovali novim prozorima.

 

Iva Jovanović i njeni školski drugari sada imaju i nove školske klupe; Foto: GZS

 

„Na staroj školi su prozori bili polomljeni, pa je kroz te rupe duvao vetar, pa se jako radujemo što smo dobili nove. Sada imamo i novu tablu, nove školske klupe. Mnogo je lepše nego pre i svi smo zadovoljni kako su nam uradili školu”, govori Iva.

 

Glas zapadne Srbije