BOGOLJUB KARIĆ: REČ JEDNOG ČOVEKA CRNOJ GORI

Dragi prijatelji, poslednjih dana slušali smo reči koje su mnoge ljude duboko pogodile. Ne želim ni da ih ponavljam, jer su previše teške i uvredljive da bi se ponovo izgovarale.

 Kao građanin Srbije, osećam potrebu da se obratim i kažem ono što mi leži na duši.

 

Pre tačno trideset godina, u velikom intervjuu za nedeljnik NIN, govorio sam da su Srbiji potrebni rad, pomirenje i ekonomija. Urednik NIN-a nedavno je izjavio da bi taj intervju, kada bi danas bio objavljen, bio potpuno identičan ovom vremenu. To je za mene potvrda da vrednosti o kojima sam tada govorio – rad, pomirenje i međusobno poštovanje među ljudima i narodima – ne zastarevaju. U tom istom duhu obraćam se i danas.

Nijedan postupak pojedinca, nijedna politička odluka, nijedan nesporazum između vlasti ili institucija ne može biti razlog da se vređa čitav narod. Ne može biti razlog da se milioni ljudi stavljaju pod istu etiketu i da se o njima govori rečima koje vređaju njihovo dostojanstvo. To nije uvreda samo za Crnogorce.

To je uvreda za sve nas. Za svakog čoveka koji veruje u poštovanje, dostojanstvo i bratstvo među ljudima. Posebno me brine što takve reči čuju naša deca i naša omladina. Reči nisu bezazlene. One ostavljaju trag. One mogu da grade mostove, ali mogu i da podižu zidove tamo gde zidova nikada nije bilo. A mi nemamo pravo da mladim generacijama ostavljamo mržnju u nasledstvo.

Srbija i Crna Gora vekovima su povezane porodicama, kumstvima, prijateljstvima, zajedničkom istorijom i ljudima koji su živeli i žive kao jedna velika familija.

Mnogi Crnogorci žive u Srbiji. Mnogi Srbi žive u Crnoj Gori. Gotovoda nema porodice koja nema nekoga sa jedne ili druge strane. Zato sam uvek govorio da svaki Srbin i svaki Crnogorac imaju dve majke – Srbiju i Crnu Goru. Jedna ne isključuje drugu. One se dopunjuju. One žive u nama.

Postoji još nešto što želim da kažem.

Kao čovek rođen na Kosovu i Metohiji, dobro znam šta znači crnogorsko gostoprimstvo. Nema putnika koji je zakucao na vrata crnogorske kuće, a da nije bio dočekan kao prijatelj. Nema namernika koji je ostao gladan ili žedan. Vrata crnogorskog doma uvek su bila otvorena za gosta.

Oduvek se govorilo da će domaćin u Crnoj Gori pre izneti poslednje što ima pred gosta nego što će ga ostaviti bez dobrodošlice. Ako u kući ima hleba, biće podeljen. Ako ima sira, kajmaka ili pršute koja se čuvala za praznik, i ona će biti izneta na sto. Takva je vekovna tradicija časti, obraza i gostoprimstva. Mnogi Srbi sa Kosova i Metohije to nikada nisu zaboravili. U najtežim vremenima nalazili su u Crnoj Gori otvorena vrata, bratsku ruku i ljudsku reč utehe. Zato danas, kada govorimo jedni o drugima, moramo da pamtimo upravo te slike. Moramo da pamtimo ljude, a ne uvrede. Moramo da pamtimo dobrotu, a ne gorčinu. Jer narod koji ume da dočeka gosta kao brata zaslužuje poštovanje.

Nemam nikakvu državnu funkciju, niti bilo kakav politički položaj. Zato znam da moja reč možda nema težinu koju imaju reči onih koji predstavljaju institucije.Ali imam nešto što svako od nas ima. Imam savest. Imam osećaj odgovornosti prema ljudima. Imam obavezu prema istini, prema dobroti i prema poštovanju koje dugujemo jedni drugima. Zato kao čovek osećam potrebu da se obratim. Osećam tegobu u duši zbog reči koje su izgovorene i zbog ljudi koji su se zbog tih reči osetili povređenim. Zato želim da uputim iskreno ljudsko izvinjenje svima koji su osetili bol, uvredu ili razočaranje. Ne tražim da se zaboravi ono što je rečeno. Ali molim da ne dozvolimo da nas to odredi. Da gledamo napred. Da ostavimo iza sebe reči koje razdvajaju i da sačuvamo ono što nas je vekovima povezivalo.

Ako moje žaljenje bilo kom čoveku u Crnoj Gori ili bilo kom Crnogorcu u Srbiji nešto znači, onda ga upućujem od srca, iskreno i sa dubokim poštovanjem. Posebno zato što istorija Srba i Crnogoraca govori sama za sebe. To je istorija dva naroda koji su vekovima stajali jedni uz druge, delili i dobro i zlo, radost i stradanje, pobede i iskušenja. U vremenu kada je svet pun podela, naša je dužnost da čuvamo ono što su nam preci ostavili – međusobno poštovanje, obraz i bratsku ruku pruženu čoveku.

Zato ne dozvolimo da nas jedna reč udalji više nego što su nas vekovi približili. Verujem da će razum, poštovanje i bratska ljubav uvek pobediti svaku uvredu.

Zato pružam ruku svakom čoveku u Crnoj Gori i svakom Crnogorcu u Srbiji, sa željom da nas budućnost pamti po dobrim rečima, poštovanju i međusobnom razumevanju, a ne po uvredama koje nikome nisu donele dobro.

 

 

GZS