Kod Klisarića se slava slavi srcem, a običaji prenose na najmlađe

Čačak – Dok širom Srbije odjekuju zvona u čast Svetog arhiđakona Stefana, prve hrišćanske slave nakon Božića, u čačanskom selu Mršinci kapija porodice Klisarić širom je otvorena.

 

 

U domu Slobodana i Slađane Klisarić, miris tamjana i slavskog kolača najavljuje i  svedoči o dubokim korenima i porodici koja je uzor celom kraju.

 

 

​Slobodan Klisarić nastavio je stopama svojih predaka, čuvajući plamen krsne slave kao najvrednije nasleđe. Za njega, kako kaže slava je stub identiteta i duhovno utočište.

 

 

​„Slava je srce naše kuće. To je trenutak kada zastanemo, zahvalimo se na svemu što imamo i u miru podelimo hleb sa onima koje volimo. Nasledio sam je od svojih starih i moja je najveća dužnost da taj žar prenesem na svoju decu", ističe domaćin Slobodan.

 

 

Uključenje u iz porodice Klisarić u produkciji 4N Studija emitovano u emisiji „150 minuta” na Prvoj  

 

 

​A naslednici Klisarića su ponos sela. Najstariji sin Simeon ne krije radost što je kuća puna gostiju, ističući da mu je ovo omiljeni dan u godini jer okuplja rodbinu i prijatelje uz osmeh i druženje. 

 

Srednji sin, Stefan, ponosno nosi ime svetitelja i zaštitnika njihove kuće, dok je petogodišnja mezimica Sofija ove godine bila glavna mamina pomoćnica.

 

Njeni mali prsti učestvovali su u ukrašavanju slavskog kolača, učeći se prvim koracima u očuvanju porodičnog ognjišta.

 

 

​Iza bogate trpeze stoji domaćica Slađana, kojoj, uprkos brojnim obavezama oko troje dece, ništa ne pada teško.

 

 

​„Nije mi teško, jer sve što radim, radim sa neizmernom ljubavlju za svoju porodicu. Posebno mi je drago što sam recept za žito naučila od svoje prabake Desanke. Ona više nije sa nama, ali kroz miris ovog žita i svaku šaru na kolaču, i ona je danas ovde, prisutna u našim pričama i sećanjima“, kaže Slađana sa suzama radosnicama u očima i ističe da mnogo voli da sama oživljava recepte stare srpske kuhinje i dozira ukuse.

 

U vremenu kada se sve brzo živi, porodica Klisarić iz Mršinaca podseća nas na ono što je suštinski važno. Dok god je dece poput Simeona, Stefana i Sofije, koja sa roditeljima lome kolač i čuvaju uspomenu na prabaku Desanku, srpska sela i običaji neće izbledeti.

 

 
Oni su živi dokaz da se sreća ne meri onim što posedujemo, već ljubavlju koju delimo i tradicijom koju ljubomorno čuvamo.

​

 

GZS