HRANISLAV DELJANIN – KRENA, ČOVEK KOJI JE PISAO PROTIV TITA DOK JE STRAH VLADAO DRŽAVOM : PRIČA O ČOVEKU KOGA JE I TITO DOŠAO DA VIDI

U vremenu kada se ćutalo da bi se preživelo, jedan čovek je pisao. Ručno. Upornije nego što su drugi ćutali. Hranislav Deljanin – Krena,

rođen 1926. godine u selu Lebane kod Prištine, ostao je upamćen kao jedan od najneobičnijih i najupornijih protivnika titoizma na Kosovu i Metohiji.

Njegovo oružje nisu bili mitinzi, niti parole. Bilo je to pero. Nevidljivo mastilo koje se vidi tek u dodiru sa vodom. I pisma — uporno, godinama, slata širom zemlje i sveta.

KOME JE SLAO PISMA I ZAŠTO: ADRESE KOJE SU TREBALE DA ČUJU ISTINU

Deljanin je pisma slao na širok krug adresa, s namerom da njegova poruka pređe lokalne okvire i dođe do onih za koje je verovao da mogu da izvrše pritisak na tadašnji režim. Pisma su, prema svedočenju porodice, adresirana na Ujedinjene nacije, ambasade, razne međunarodne i strane političke adrese, pa čak i na pojedine kongresmene/poslanike u inostranstvu.

Cilj tih pisama, kako je porodica prenosila, nije bio lična korist, već politička poruka i poziv na reakciju: tvrdio je da su komunisti pobili srpske domaćine, da su rasturili Srbiju, da je u pitanju diktatura i da treba vratiti kralja. U sistemu tog vremena, takav sadržaj je tumačen kao neprijateljska propaganda i pokušaj da se vlast kompromituje pred stranim faktorom — što je bio razlog zbog kog su bezbednosne službe godinama tragale za autorom.

POTRAGA 17 GODINA I HAPŠENJE 29. OKTOBRA 1969.

Komunističke vlasti tragale su za njim punih 17 godina — od 1952. do 1969. godine. Kada je konačno otkriven i uhapšen 29. oktobra 1969, slučaj je postao i medijski događaj. Kako porodica pamti, vest je odjeknula Kosovom, jer je režim želeo da se zna da je „autor pronađen“.

ŠTA JE PISALA PRIŠTINSKA ŠTAMPA: „OTKRIVEN AUTOR ANONIMNIH PISAMA“

U tadašnjim prištinskim novinama objavljena je vest pod naslovom:„OTKRIVEN AUTOR ANONIMNIH PISAMA“

U samoj objavi se navodi da je „otkriven autor anonimnih pisama upućenih stranim ambasadama“, a slučaj je predstavljen kao otkrivanje čoveka koji je duže vreme bio predmet potrage. Suština poruke javnosti bila je jasna: režim je hteo da pokaže da sistem „vidi“ i „stiže“ i one koji misle da su neuhvatljivi.

SUDIJA BIO TURČIN, ISTRAGA I PRITVOR

U dokumentu Okružnog suda u Prištini vidi se da je doneto Rešenje o sprovođenju istrage, uz pozivanje na tadašnje zakonske odredbe. U rešenju je posebno naglašen procesni deo koji potvrđuje da okrivljeni ostaje iza rešetaka:

U rešenju se između ostalog kaže

„Još uvek postoje razlozi na osnovu kojih je određen pritvor pa će pritvor okrivljenom i dalje trajati.“

„Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba Veću Okružnog suda u Prištini u roku od 3 dana od dana prijema.“Sudija koji je potpisao rešenje je Našir Tufina, naveden kao istražni sudija Okružnog suda u Prištini (njegovo ime stoji uz potpis na dokumentu).

SIN MOMČILO PAMTI I OTKRIVA DETALJE

„Moj otac je bio težak patriota, čovek od dva metra. Poslao je na stotine hiljada pisama u kojima je agitovao protiv tadašnjeg režima, odnosno protiv titoizma. Tvrdio je da su komunisti pobili srpske domaćine, da su rasturili Srbiju zbog Hrvata i tražio je da se vrati kralj u zemlju. Bio je protiv diktature Josipa Broza Tita.

Sve je pisao ručno, nevidljivim mastilom koje se vidi tek u dodiru sa vodom. Adresirao je pisma na hiljade adresa – Ujedinjenim nacijama, ambasadama, kongresmenima. Ja sam ih nosio i ubacivao u poštanske sandučiće. Kako sam se dosta kretao, nosio sam po stotinak pisama u nedrima i ubacivao ih u svakom gradu: Priština, Skoplje, Titova Mitrovica, Uroševac, Gnjilane, Vranje, Podujevo… Menjao sam gradove stalno.

Komunisti su za njim tragali od 1952. sve do 1969. godine, kada je konačno uhapšen 29. oktobra. Bio je to događaj koji je sva štampa na Kosovu objavila.

Kako je sve počelo? Bio sam dete, nestašan, ali pamtim sve. Imao sam oko tri godine kada je u našu kuću došao kum Vranić, pukovnik Kraljeve vojske. Sa njim su bila još dvojica – oslovljavali su se sa ‘pukovniče’ i ‘majore’. Ja sam ostao pod stolom.

Sećam se cipela koje su nosili. Tada je kum rekao mom ocu da majka Nada umesi slavski kolač, pripremi sveću i da odu u manastir Gračanicu, da se zakune da će se do groba boriti protiv Tita i srpskih dušmana. Tako je i bilo. Nikada nije odustao.

Zbog anonimnih pisama proveo je deset godina na robiji. Kada su ga uhapsili, našli su mu oružje – pušku i dva pištolja. Ta dva pištolja mu je poklonio nemački oficir koji je bio zarobljen i odveden na streljanje   jedan je bio kolt, a drugi manji. Streljanje je trebalo moj otac da izvrši, ali mu je u šumi oprostio život. Pucao mu je iznad glave i pustio ga da pobegne.

Dvadesetak godina kasnije taj čovek je pronašao mog oca. Bio je bankar, Holanđanin po poreklu. Doneo mu je ček i rekao da upiše cifru. Otac je odbio novac. Nosio ih je stalno uz sebe, zajedno sa nožem u gvozdenim koricama.

Suđeno mu je u Prištini. Sudija je bio Turčin. Osuđen je na 11 godina zatvora. Prvo je robijao u Prištini, zatim je prebačen u Niš.

Kada se pročulo da je uhapšen, Tito je došao da vidi ko je taj čovek koji je poslao toliko pisama širom sveta i tražio vojnu intervenciju i rušenje režima. Tada su robijaši imali vanrednu šetnju u krugu, dok je Tito stajao na terasi kazamata i posmatrao.

Osamdesetih godina, pred Titovu smrt, izašao je sa robije. Borbu nije prekinuo.

Posle robije napustili smo Lebane i prešli u selo Dedine kod Kruševca, gde smo sagradili kuću. Tu je proveo ostatak života i umro 2005. godine. Sagradio je sebi grobnicu visoku četiri metra, ali vlasti nisu dozvolile da se tu sahrani. Sahranjen je na seoskom groblju. Podigao sam mu spomenik i napisao:

,,Spomenik podižu najmiliji – borio se za Kralja kako valja”

Po njemu sam nazvao i svoju privatnu radnju ‘Kreni, Nado’, u čast ocu Hranislavu – Kreni i majci Nadi.

Mom dedi Radomiru Deljaninu podigao sam spomen-ploču ispred Merdara, kod kružnog tunela gde voz iz Srbije ulazi na Kosovo. Ubio ga je KNOJ – izveli su ga iz voza koji su zaustavili. Nosio je balone sa vinom i rakijom za slavu. Otac ga je dovukao zapregama i sahranili smo ga na krsnu slavu. To moj otac nikada nije oprostio komunistima. Znamo ko je to uradio. Nije im ostao kamen na kamenu – sve im se zatrlo. Bog vidi sve.“

SAHRANJEN JE, A NA GROBU MU STOJI BELEG U OBLIKU KRUNE

Hranislav Deljanin – Krena preminuo je 2005. godine i sahranjen je na seoskom groblju, a na njegovom grobu danas stoji beleg koji mnogi opisuju kao jedan od najlepših — spomenik u obliku krune, koji mu je podigao sin. To je poslednja, tiha poruka jedne kuće koja pamti: da se zavet ne prodaje, niti zaboravlja.

                  Hranislav Deljanin -  Krena sa suprugom

Hranislav Deljanin – Krena nije bio političar. Bio je čovek koji je verovao da istina mora da se napiše, čak i kada se za istinu ide u zatvor. U toj porodici pamćenje se ne briše. Otpor se ne zaboravlja. A ime — ostaje.

GZS(G.Nikolić)