GVOZDEN NIKOLIĆ – ČOVEK KOJI PODIŽE PRIČE, KUĆE I LJUDE

U vremenu kada su ljudi sve tiši, a muke sve glasnije, postoji čovek koji uporno vraća smisao onome što zovemo - život.

 

Gvozden Nikolić, reporter iz Šumadije, svet posmatra iz ugla običnog čoveka: sa seoskih pragova, planinskih kotlina i zaboravljenih sokaka gde priče ne umiru – samo čekaju da ih neko čuje.

 

Za njega novinar nije onaj koji stoji po strani.

 

On je onaj koji ume da priđe - do srca, do suze, do ruke koja traži pomoć.

 

Zato njegove reportaže nisu samo televizijski prilozi; one su svedočanstva o ljudima koji su pali pa ustali, slomili se pa opet krenuli.

 

A često su ustali upravo zahvaljujući tome što im je Gvozden pružio ruku.

 

Dobitnik je brojnih priznanja – Takovskog priznanja, Sretenjskog ordena, Zlatnog pera Društva novinara Vojvodine, i ponosni je počasni meštanin Devića na Goliji.

 

Ali nagrade ne govore ni upola kao njegova dela.

 

Do danas je podigao devet kuća i zbrinuo jedanaest porodica bez krova nad glavom.

 

Gluvonemom starcu Lalu sa Javora bio je jedini glas i jedini čovek koji ga je čuo.

 

A ranjeniku sa Košara, Zoranu Peroviću iz Ostre, čoveku koji je godinama živeo u bedi i samoći, pomogao je da ponovo postane domaćin – da ustane iz pepela ratne rane i vrati se u život dostojan čoveka.

 

Dvanaestogodišnjem Radoju dao je ono što je najdragocenije – veru u ljude i osećaj da nije zaboravljen.

 

Gvozden veruje da priča može da spase čoveka.

 

Zato je stvarao medije – među kojima je i Glas zapadne Srbije, danas jedno od najznačajnijih regionalnih dopisništava velikih nacionalnih medija.

 

Njegova ideja oduvek je bila ista: glas običnog čoveka mora da se čuje.

 

PRVA SNIMILA SPOT ,,GVOZDEN MOJA PRVA"

 

 

A da ume da stvara, svedoče i manifestacije koje je osmislio i utemeljio:

-„Mlečni put“,

-„Carske i Tanaskove dane“,

 

u okviru kojih je pokrenuo i festival dečije narodne i rodoljubive pesme.

 

Obe su jedinstvene, posebne i trajne – kao narodni duh kojem pripadaju.

 

A ipak, možda ga najjasnije opisuje ono što je uradio tiho, bez pompe – na obroncima Suvobora, gde je sa sinovima i porodicom podigao malu crkvu.

 

Kamen sa Kajmakčalana doneo je na rukama, kao zavet pred precima koji su slobodu platili životom.

 

Podigao je i krst – repliku onog sa vrha planine – da stoji kao stražar sećanja.

 

U jednom trenutku izgovorio je reči koje nose težinu zaveta:

 

„Ovu crkvu podigao sam sa svojim sinovima i porodicom, a hvala Bogu danas nas je četrnaest. Ovo je naš trag u vremenu i veliko neizbrisivo svedočanstvo o narodu sa jednog suvoborskog brega za narednih najmanje deset vekova. Ako me pitate šta mi je želja – ona je da ovo postane manastir i da živi svoj duhovni život u vremenima koja dolaze. Sve zajedno sa jednom malom alejom zaboravljenih seljaka, iliti junaka, ispod replike krsta sa Kajmakčalana. Taj kamen unošen je u svetinju na vrhu te planine i položen na kriptu junaka. Ovde ćemo se moliti za duše naših predaka i njihove kosti, rasute koje-kude, možda i neopoјane.“

 

U veliki grad došao je sam, sa suprugom.

 

Danas njegova porodica broji četrnaest članova – dovoljno da kuća bude puna, glasna i srećna.

 

Njegov trag je dubok i jasan:

priče koje je podigao, ljudi koje je uzdigao, kuće koje je obnovio, manifestacije koje je stvorio i jedna mala crkva na Suvoboru – svetionik za vekove koji dolaze.

 

Gvozden Nikolić nije čovek od velikih reči.

Ali jesu njegove priče.

 

I zato se za njega može reći samo jedno:

on je jedan od retkih reportera koji nije samo beležio sudbine.

On ih je menjao.

 

 

 

GZS