
након три одржане електронске седнице једногласно је донео одлуку да Дисову награду за 2021. годину додели савременом српском песнику Стевану Тонтићу. Од прве објаљене књиге „Наука о души и друге веселе приче” (1970), до за сада најновије са насловом „Христова луда” (2017), Стеван Тонтић је саздао богат и разгранат песнички опус који је, растући пратњом путање времена, увек остајао у знаку врло активног одговора како модерној српској песничкој традицији у чијем низу је Владислав Петковић Дис, један од незаобилазних утемељивача и оријентира, тако и готово свим, по правилу тешким, неодгонетљивим питањима нашег доба, те посебно, дисовски речено, искушењима „наших дана”.
Стеван Тонтић се као песник мењао, управо у духу промена времена којем је био сведок, па његов стваралачких опус гледан исцела представља узоран пример и скуп различитих поетских форми, тематских преокупација, примењених поступака и исказних интонација. Упркос тим евидентним променама, или можда баш захваљујући њима, од младалачке зачуђености светом, преко резигнације и меланхолије условљене усвојеним трагичким искуством, до окретања погледа према висинама (што су, нимало случајно, и нека од кључних својстава Дисове поезије), Тонтићев песнички глас увек је остајао препознатљив и самосвојан.
У сталном кретању између светог и профаног горки субјект Тонтићеве поезије, не желећи да затаји, него, напротив, да нагласи поменуту везу сопствених лирских и мисаоних промена са променама света и доба у којем се обрео, оставио је неизбрисиви траг у језику песме. За Тонтића је, као и за Диса и друге значајне српске и светске песнике, поезија не само најдубљи и најсмисленији начин разумевања живота и света, него и посебан вид искупљења, доказ да је постојање сваке појединачне људске егзистенције непоновљив чин. Жири са радошћу и посебним задовољством поздравља Тонтићево неодустајање и похвалу животу изражену стихом, и безрезервно сматрајући да је његов опус достојан награде Дисовог имена, први честита добитнику.
КАД БУДЕМ ОДЛАЗИО
Кад будем одлазио, бићу обасјан,
Запљуснуће ме обилна свјетлост у којој се жив
Никад нисам окупао,
Мада ми се у сну, у освит великих празника,
Свечано обећавала.
И бићу наједном (противно свим очекивањима)
Пренеражен милошћу постојања
У којем сам могао да учествујем
Без ичијих препорука, утврђених заслуга,
Пренумерантских повластица.
Кад будем одлазио, помислићу
(Не зову ме узалуд Христовом лудом)
Можда баш у посљедњим, непролазним тренуцима,
Да су они који су ме мучили и понижавали
Вјеровали да ми чине добро
И да је извјесна количина добра тако стварно и ушла
У мој чудесни, мада би се слободно могло рећи
И грозоморни живот.
Кад будем одлазио, сјетићу се и оних
Који су у више наврата пуцали на мене
И редовно промашивали.
Махнућу им као својим злосрећним доброчинитељима
Који нису били дорасли ни таквом,
Најобичнијем задатку.
Прије но што одем захвалићу Господу
(Без обзира на то шта се о њему по кулоарима прича)
Што ме је излагао најтежим искушењима,
Невиђеним страхотама, али и дивотама боравка
Међ убицама и живим свецима.
А захвалићу и самом Сатани
Што је свесрдно и без награде сарађивао
На промашеном пројекту моје судбине,
Који сам ипак изгурао до краја,
До овако срећног свршетка
ГЗС
Dodaj sliku
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, šovinističke ili preteće poruke neće biti objavljeni. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne održavaju stavove Glasa Zapadne Srbije.
Izdavač: Privredno društvo GZS doo Čačak.
Glavni i odgovorni urednik: Gvozden Nikolić.
Registar javnih glasila Republike Srbije broj: IN000143.
Župana Stracimira 9/1, Čačak
redakcija@glaszapadnesrbije.rs | cacakvideo@yahoo.com
Izrada: DD Coding
© Glas Zapadne Srbije 2026. Sva prava zadržana.