
велики учитељ родољубља, професор антикомунизма и доктор моралних наука. Аутор чудесне националне лектире попут књига „Солунци говоре", "Жене солунци говоре", "За част отаџбине", "Равногорци говоре"... преселио се у Небеску Србију међу своје књижевне јунаке у 91 години.
Године живота које су требало да буду најлепше, од 19-28, провео је у комунистичким казаматима. У својој богатој публицистичкој каријери оживео је под комунизмом поново убијене и протеране српске јунаке. Представа „Солунци говоре" по његовом тексту и у режији Цисане Мурисадзе једна је од најважнијих позоришних представа са националног репертора Народног позоришта у Београду која је икада играна. Непревазиђени беседник, велики патриота и заљубљеник у свој род и његову историју, Антоније Ђурић је непрестано, од свакодневних обичних разговора, преко непрегледних чланака у новинама и часописима, до бројних јавних наступа држао часове из хришћанског, људског и родољубивог морала. Сигурни смо да ће и у Небеској Србији наставити да предаје своја огромна знања о Србима и њиховим највећим историјским дометима, у кругу светих и честитих сународника и див-јунака који су га и инспирисали на писање.
Антоније Ђурић је наш ментор, саветник и сарадник од оснивања Двери далеке 1999. године, аутор више ауторских текстова и брошура које смо штампали у часопису "Двери српске", чест гост на нашим трибинама и саборима. Посебно смо поносни што смо били издавачи првог дела његове култне трилогије "Црвена куга", која најбоље описује страдање српског народа под комунизмом и још увек непознате комунистичке злочине. Остајемо дужни чика Антонију пуну истину о неоткопаним гробницама жртава комунистичког терора, џелатима и доушницима, као и ликвидаторима српске политичке емиграције из редова криминалаца сарадника комунистичке тајне службе. Будуће генерације треба да наставе и доврше његову историјску мисију да се коначно сазна истина, жртве достојно сахране, донесе правда и успостави помирење између деце учесника у грађанском рату 1941-45, о чему је стално говорио и апеловао.
Наизглед увек прек и љут, вечити бунтовник и незадовољник, Антоније Ђурић је заправо био "душа од маслачка", како је у једном свом тексту окарактерисао блаженопочившег Патријарха Павла са којим је друговао. Град Чачак после војводе Степе Степановића није имао значајнијег суграђанина који је у њему живео читав живот, а да му на своју срамоту никада није одао никакво признање.
Антоније Ђурић неће бити сахрањен у Алеји српских великана. Његове књиге нису у лектири. Али, он не може бити заборављен као што ни најцрња тама комунизма и безбожништва после Другог светског рата није могла да избрише српске хероје из Првог и Другог балканског рата, Првог светског рата или Другог светског рата. Србија ће памтити "српског Солжењицина" и он ће наставити да буде учитељ нових генерација родољуба у нашем народу.
Жив је Антоније - умро није, док је Србства и Србије, као и онај о коме је највише писао и говорио – неумрли ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, вођа Трећег српског устанка, као и сви други бесмртни јунаци из наше славне историје и са страница непролазних књига Антонија Ђурића. Бог да му душу прости! Вечно га памтили!
ГрО Двери Чачак
Dodaj sliku
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, šovinističke ili preteće poruke neće biti objavljeni. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne održavaju stavove Glasa Zapadne Srbije.
Izdavač: Privredno društvo GZS doo Čačak.
Glavni i odgovorni urednik: Gvozden Nikolić.
Registar javnih glasila Republike Srbije broj: IN000143.
Župana Stracimira 9/1, Čačak
redakcija@glaszapadnesrbije.rs | cacakvideo@yahoo.com
Izrada: DD Coding
© Glas Zapadne Srbije 2026. Sva prava zadržana.