LEVO VELIKA POŠTANSKA
close
banner-itembanner-itembanner-item

Српкиња се не одриче Отаџбине за чанак сочива

02/06/2018
Даница Марковић, Фото ГБ ДИС Чачак
Даница Марковић, Фото ГБ ДИС Чачак
Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и избраником животним, Момчилом Татићем,

који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације”, преноси Политика у штампаном издању.

Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 - Београд 1932), пролећа 1917. стала је уз раме топличким устаницима, али је после слома буне почео нови круг пакла за њу. Те судбинске дане лепе књижевнице описује, у сећањима 1932, њена учитељица Милена Бојовић. Овако...

Прва последица устанка била је долазак 21. Пука бугарске војске. Оставише згаришта и крваве трагове наследницима. То је био 11. Пук „ополчежаца”, а за њима ујесен, као у најгорим збитијима, дођоше комитаџије, да доврше ако је шта остало. Прочуше се, по злу и нечину, имена пуковника Атанасова, Николова, Оровчанина, Крума...
У Прокупљу је седео неки пуковник, нерад да се подигне против комитског беса, па Даница реши да иде у молбу, генералу Тасову који је столовао у Нишу. Рече, да би је пустили, да у Ниш носи ракију а трампиће је за со. Те крете пешице са још три сиротне жене, које су терале једно магаре натоварено. Даница је срела са генералом и представила му сву несрећу коју трпи њен народ, молила је и неке бугарске журналисте да служе истини, добила адресу бугарског романописца Ивана Вазова, те му писала о злом стању. Мало умирена, и с нешто наде, врати се кући и деци.
Тасов је обећао да ће зулум прекратити, а Даницу је у Прокупљу сачекао пуковник Атанасов и стао испитивати: зашто је ишла у Ниш, с ким се виђала, шта рекла. Једном је претио – одвојићу те од деце и интернирати „в стара Блгарија”. Мотрио је куд се креће. Па окренуо причу. Вели, сад, да ће јој набавити све намирнице, шта треба. Она, овако отпоздравља бугарском пуковнику: „Ви тражите од мене, као Српкиње, да се за чанак сочива одрекнем своје дужности. То нећу никада учинити, ни по цену живота своје деце”.
Јунаштво је било разговарати на тај начин с нечовеком који је водио крваво коло.
„Добре, добре, ће видиме” – отпоздравио је пуковник Чачанки.
Али, генерал Тасов беше од речи, покушао је да домороце реши комитског ига. А једина душевна одбрана несрећницима православним указа се у Кости Војиновићу. И утеха. Часом, онако око Јастрепца против Аустријанаца, часом са ове стране Топлице око Видоваче против бугарских комита. И, тако из дана у дан, док не погибе близу Гргура, на концу 1917. То је било неминовно. Онаки јунаци морају погинути.
Комите се на ту погибију помамише од радости и дадоше у нови бес, трпајући народ у неки подрум у Прекадину код Прокупља, где их је мучио комита Лазар, веома у вољи Атансову. Очајни народ још једаред моли Даницу да иде у Ниш код генерала, и опет је успела да прође кроз те двери. Срећом, у повратку Атанасов не беше у Прокупљу, Тасов је тамо послао неког пуковника Рајева да ствар испита, а Даница јавила Топличанима: „Доћи ће изасланик генералов и треба ићи пред њега, жалбом против злочина, и молбом да се наши људи отргну из руку Атанасова и Лазара, и спроведу у Белољин где ће поступати командант `ополчезаца`. Дигоше се жене јер су људи били покупљени, а Рајев се показа као приступачан, и њему је било комита преко главе.
„Чим је стигао Рајев, долетео је и Атанасов да штити своје `војводе`. Наши беху проведени у оближњи Белоњин, где осташе до почетка јуна. После тих догађаја мене су Бугари протерали на аустријску територију преко Блаца, и више никад не видех се са сиротом Даницом” - забележила је њена учитељица.

У време Топличког устанка, бугарске власти ухапсиле су Даницу Марковић, утамничиле у Нишкој тврђави и осудили на смрт, а ослобођена је благодарећи залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова. Све до краја окупације није успела да побегне из Прокупља и у то време умире јој син Слободан.

По повратку у Београд развела се од мужа који је отишао с другом, изгубивши при томе и здравље и прилично имање, па је убрзо умро, остављајући Даницу саму у престоници и немаштини, са петоро деце. У размаку од неколико лета преминуле су и њихове две кћери, Милица и Љубица, а књижевница је скончала 9. јула 1932. на клиници доктора Антића у престоници Србије.

Г. Оташевић/Политика

Podeli

facebooktwitterpinterestredditlinkedinwhatsappvibertelegrammail

Dodaj komentar

Ime i prezime
Komentar

Dodaj sliku

image-gallery
|
Dodaj linkclose
1+1=

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, šovinističke ili preteće poruke neće biti objavljeni. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne održavaju stavove Glasa Zapadne Srbije.

DESNO VELIKI POŠTANSKA

Impressum

Izdavač: Privredno društvo GZS doo Čačak.
Glavni i odgovorni urednik: Gvozden Nikolić.
Registar javnih glasila Republike Srbije broj: IN000143.


locationŽupana Stracimira 9/1, Čačak

mailredakcija@glaszapadnesrbije.rs | cacakvideo@yahoo.com


Izrada: DD Coding

© Glas Zapadne Srbije 2026. Sva prava zadržana.