
У њој бораве стасити и поносни Драгачевци из горачићког краја, њихове згоде и невоље, заборављена слова и речи из неког старог доба, обичаји, част и поштење човеково.
Издавач је сам Милоје Стевановић предузетник, родом из Горачића, штампар “Светлост” из Чачка, рецензенти Милосав Славко Пешић (књижевник) и проф. др Драгољуб Петровић, ликовно – графичку опрему урадио је Зоран Јуреш, а уредник књиге је Гвозден Оташевић.
Ево шта у уводном слову ове сјајнe књиге каже Милосав Славко Пешић:
“Кад читалац уђе у магични свет догађаја и археолошких загата, када зађе у јединствен свет музике речи, звона, слогова, акцентуализације и зађе у језичко обиље које је добило солидну патину, када уђе у одгурнута, затворена језичка гета, у беспуће, у коме само познаваоци безбрижно ћућоре, не враћа му се у свакодневицу описану равним језиком. Мало кртим. Излизаним. А ко уђе у вез грешног Милоја неће лако изићи. Али хоће на добро. Свеж језик, баш због архаичности мами, изазива. Лично га доживљавам као веома ретку посластицу. Нема разлога да такав осећај мимоиђе читаоца.
Српски језик којим пише као што ауторово име казује: милује. Мази читаоца. Исијава. Шири осећај топлине који прихватају, заслугом спретног аутора, јунаци приповести.
Књига Спомени, дужи од живота, мада је много оних који од нас одлазе заувек, одлазе у небеса, има оптимистичну ноту, што Милоје Стевановић истиче већ у уводу у читање медаљоном Не дај се, роде. Рукопис Спомени, дужи од живота диже морал, враћа наду, зацељује ране. То је књига мелем, упркос што Милоја боле све ране рода мога које су се, нормално, јавиле после свих ломова.
Бити први човек макар у свом дворишту, забрану, на пашњаку своме, величанствено је осећање, а надима груди понос у најмањем засеоку, у селу да промени слаба човека до не препознавања. Кад се омакне, не може да се заустави пре дна. А бити први човек Партије у Лучанима, то може да понесе човека да почне да леонује. Страх ме је и да помислим. Пут Милојев, ма како чврст човек био, одлучан, мудар, увек, сваког трена, отима му део живота. Незадрживо. Незаустављиво.
Партијска идеологија, религијски канони, ма колико им наклоњен био, стеге су, брате мој.
Патријарх српски Павле грешном Милоју, христољубивом добротвору, уручи грамату, за делић онога од свега што учини, патријарх Иринеј га одлучи од Цркве за све што је учинио, а што је толико велико да је несагледиво.
Искусио је Милоје чему се није надао: премало је правде и, ма како изгледало, готово да нема правих људи са којима се може променити свет. Свестан, дабоме, да су му оба пола, партијски и верски, нанели неправду, Милоју не оставља велики простор за исказивање личних квалитета. Зато у Споменима, дужим од живота грешни праведник Милоје (Стевановић) не може, чист пред собом и Богом, да задене за стреју истеривање правде. Да сачува снагу. Време је да се скрби за себе, за својту, за потомке. Да заборави недостојне.
Довољно је, и одвише, да зна да му се посрећило све што је зачео.”
Глас западне Србије
Dodaj sliku
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, šovinističke ili preteće poruke neće biti objavljeni. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne održavaju stavove Glasa Zapadne Srbije.
Izdavač: Privredno društvo GZS doo Čačak.
Glavni i odgovorni urednik: Gvozden Nikolić.
Registar javnih glasila Republike Srbije broj: IN000143.
Župana Stracimira 9/1, Čačak
redakcija@glaszapadnesrbije.rs | cacakvideo@yahoo.com
Izrada: DD Coding
© Glas Zapadne Srbije 2026. Sva prava zadržana.