Драгана Алексић: Кад сестра наслеђује

Током свог образовања спознала сам да су права жена на овим просторима изједначена са правима мушкараца тек након Другог светског рата 1946. године.

Положај жена у нашем друштву постао је и до данас остао предмет мог посебног интересовања.
Иако по завршетку студија на Правном факултету у Београду 1983. године и започете правничке праксе у Окружном суду у Сиску нисам размишљала о могућности да се правима жена и њиховим положајем у друштву бавим као адвокат, распад некад заједничке државе Југославије 1991. године и сплет животних околности условио је да се вратим у Србију, а моја породица пресели у Чачак и да у свом граду постанем адвокат.

Бавећи се овим позивом 30 година, у дугогодишњој пракси остаће ми у сећању бројни предмети и судбине мојих странака, али један предмет заслужује посебно место као негативан пример и велики терет у мојој адвокатској каријери.
Почев од 1994. године па све до данас, заступам једну странку ‒ жену коју су тужила браћа сматрајући да она као женско нема право да наследи своју мајку у обиму како то Закон о наслеђивању прописује и како је то суд у оставинском поступку одлучио.
Ово не би било ништа необично у средини у којој се за сестру, која се поред браће прихвати наслеђа, обично каже да је „узела браћи”, да борба за право моје странке у судском поступку не траје већ пуних 28 година и да неке од поступајућих судија, а било их је до сада осам, нису прикривено имале разумевања за таква схватања.

Требало је 24 године да суд 18. јула 2018. године правноснажно пресуди и мојој странци призна право својине по основу наслеђа мајке у обиму како то Закон о наслеђивању прописује, али, нажалост, та имовина ни до данас није предата у њену државину јер потомци незадовољне браће и даље врше опструкцију поступка деобе и предаје наслеђене имовине мојој странци.

Бројне примедбе и две поднете тужбе због суђења у неразумном року нису до данас навеле суд да омогући примену закона и да у потпуности оконча овај поступак. Срећом, договорени материјални услови мог заступања у овом предмету омогућили су да моја странка у мене има пуно поверење, да смо се у међувремену и спријатељиле и да она заједно са мном дели уверење да је дужина трајања њене борбе за наслеђе у највећој мери условљена обичајним представама наше средине „да сестра која се не одрекне права на наслеђе, имовину узима своме брату”.

Надам се да ћу овај предмет у потпуности завршити пре одласка у пензију и да судска пракса у Србији у наредним годинама неће имати овакве примере који снажно илуструју стварни положај жене у друштву проткан елементима дискриминације у многим областима живота, па и приликом наслеђивања.

АК Чачак/ГЗС, Гвозден Оташевић