Брвнара тесна за етно-збирку

Пријепоље - Брвнара са две просторије у пријепољском селу Велика Жупа постала је тесна за алатке, покућство и многобројне

предмете од дрвета, коже, гвожђа и других материјала из живота сточара и ратара, које је београдски пензионер Драгиша Томашевић (73) сакупљао готово шест деценија, па је одлучио да етно-збирку - удоми.

- Дуго година сам се надао да ће бити разумевања, да се неће порушити неке старе куће у Пријепољу, па и задружни домови подизани кулуком, да се у њима изложе старине, сачува од заборава народно благо... За поставку је потребно најмање 150-200 квадрата, а неопходна је и заштита прикупљених предмета. Мене су пристигле године, а чланови породице, због обавеза и других интересовања, не могу томе да се посвете - образлаже Томашевић намеру да, тешка срца, прода или уступи оно што што је од своје 15. године сабирао и што чами без посетилаца.

Кад год је долазио у родни крај, заљубљеник у старине је користио сваку прилику да скокне до неког засеока и да тумара између Камене Горе, Јадовника и Златара, па и даље од Полимља, да обогати своју поставку предметима народног градитељства и онима из домаће радиности.

У етно-збирци налази се дрвено рало са гвозденим раоником нађено у Косатици., па рукотворине мајстора дрводеља - посуде за воду, кашике, кутлаче, преслице, разбоји, карлице, ступе за масло... Ту су и из савременог живота потиснути старински казан "чучавац", вргови за ракију, земљани и бакарни судови.

У ризници минулог времена су старински сатови, тканице, чарапе и везови плетиља, сукнени прслуци... На детињство и чобанске дане подсећају десетак чактара (звона), фењери и лампе, па плетене корпе, седло и самар за планинске коњиће, торбе од козје длаке... 

Помагали су ми пријатељи, а домаћини су, знајући за моју страст, даривали предмете, иако су им то биле драге успомене на претке. За неке сам и дрешио кесу, без погодбе - подсећа сакупљач, и додаје:

- Кад ми је најтеже, уђем у музеј, скинем гусле са чивилука, па се разговарам.

Кантари и чутуре 

Имам три кантара коришћена у воденици и трговини, од којих је један "окаш", стар преко 300 година, са оком, мером за тежину која је коришћена код Османлија, а која је износила 1,28 килограма - подсећа Томашевић. 

Међу више чутура различито украшених, две још држе ракију, позивају на свадбу и иду у сватове, а за ону чувеног домаћина Голуба Дробњака дародавцу сам рекао: Ја је теби не бих дао!   

ГЗС/ Вечерње новости, Драгољуб  Гагричић