PROFESOR KOJI REZBARI ISTORIJU: NEDELJKO BRAJOVIĆ I NJEGOV DOM-VREMEPLOV

Obrenovac - Nedeljko Brajović je skroman i tih čovek koji se skućio u Obrenovcu – ali je dušom i dalje tamo gde vetar nosi

 miris trave, na pešterskim visovima njegovog rodnog sela Gonje. Po zanimanju je profesor istorije, a njegova supruga Jana je profesorka biologije. Žive mirno, bez buke i pompe, kao da namerno beže od svega što je prolazno – čuvajući ono što traje.

Njihov stan nije samo dom. To je mala, tiha riznica u kojoj je svaki predmet priča, a svaki detalj podsetnik da narod bez pamćenja lako ostane bez sebe. U tom skromnom prostoru, kao u nekoj živoj istorijskoj čitanci, smeštene su uspomene, simboli, junaci i vremena. Posebno mesto Nedeljko je posvetio srpskim junacima i Kosovskom ciklusu – jer, kaže, to nisu samo teme iz knjiga, već temelji identiteta.

A kada Nedeljko uzme drvo u ruke – ne nastaje samo rezbarija. U njegovim dlanovima drvo progovori. Iz njega izlaze likovi i motive koji nose i srpsku i grčku istoriju, a u rezovima se prepoznaju mitološka bića i junaci – od Kiklopа i Zevsa, do Miloša i Lazara. To nije samo umetnost – to je način da se prošlost sačuva, da se amanet ne zaboravi i da se vrednosti ne izbrišu.

PREDAVO MARKU MILOŠEVIĆ

Ali Nedeljkova priča ima i jednu neobičnu, ljudsku epizodu iz učionice – detalj koji se pamti jer ruši predrasude i vraća priču tamo gde treba: u istinu, a ne u etikete. Naime, Nedeljko je kao profesor istorije svojevremeno predavao Marku Miloševiću, sinu bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića.

I o tome govori mirno, bez politike, onako kako govori nastavnik koji pamti đaka – a ne naslovne strane.

„Marko je bio divno dete, sjajan momak, vaspitan i odličan đak. Dehumanizovali su ga i demonizovali oni koji i danas rade isto. Sećam se da me je jednom pitao da ga pustim sa časa – njega i njegovog druga – da pomognu sestri da unese neku mašinu koju je, navodno, kupila. Ja nisam ni znao da ima obezbeđenje, a ispostavilo se da oni nisu ni primetili da je Marko izašao.

Kada su videli da ga nema, nastao je haos: direktor je uleteo, ali ja stvarno nisam znao da njega čuvaju. Oni su, valjda, videli da je na času, pa pili kafu – nisu primetili. Ali sve je na kraju bilo u redu“, priča on.

I možda je baš u toj rečenici ključ cele Nedeljkove priče: u miru, u meri, u čoveku koji ne viče, već pamti. U profesoru koji istoriju ne drži samo u udžbeniku, nego je čuva u svakodnevici. U umetniku koji od drveta pravi svedočanstvo. I u jednom domu na obali Kolubare, gde prošlost ne stoji iza stakla – nego živi, tiho, dostojanstveno, kao amanet.

GZS