MOŽDA SU JE DRAGAČEVCI ZABORAVILI, ALI ONA NIKADA NIJE ZABORAVILA GUČU: PRIČA O DUŠANKI KOJA JE BILA JEDAN OD PRVIH GLASOVA SABORA

Guča - Dok se danas na sabornoj pozornici smenjuju poznati voditelji, televizijske ekipe i kamere iz celog sveta, malo ko se seća da je među prvim glasovima Dragačevskog sabora trubača bila jedna mlada devojka iz dragačevskog sela Gornja Kravarica.

Njeno ime je Dušanka Sarić, danas Dušanka Mijailović, rođena 1949. godine.

Možda su je mnogi zaboravili. 

Ali ona Guču nikada nije.

A sve je počelo sasvim spontano i slučajno.



Foto: GZS

Još kao učenica izdvajala se lepom dikcijom, jasnim govorom i sigurnošću na školskim priredbama. Upravo zbog toga organizatori prvih sabora, među kojima su bili Branko Radičević i Mika Stojić, izabrali su upravo nju da vodi program manifestacije koja je tek počinjala da piše svoju istoriju.

„Nisam ni slutila da će taj događaj jednog dana postati poznat u celom svetu. Za mene je to bila velika čast, ali i ogromna odgovornost“, priseća se Dušanka.

Kaže da je pred izlazak na pozornicu imala veliku tremu.

„Kada sam pogledala more ljudi ispred sebe i začula prve zvuke trube, pomislila sam da neću moći ni reč da izgovorim. A onda je trema nestala. Kao da me je sama truba ohrabrila.“

Bilo je to prvi...

I poslednji put da je vodila program Sabora.

Život ju je kasnije odveo drugim putem.

Udala se, preselila u Beograd, zasnovala porodicu i započela novo životno poglavlje.

Ali jedno nikada nije promenila.

Ljubav prema rodnom Dragačevu.

„Kad god dođe avgust, srce me vuče u Guču. Truba me vrati u mladost, u Gornju Kravaricu, u roditeljsku kuću i u onaj trenutak kada sam prvi put stala pred sabornu publiku.“


PONOSNA SAM NA SVOJ ZAVIČAJ I TRUBU


Danas, kada Dragačevski sabor trubača obeležava 65 godina, sa ponosom posmatra kako je mala manifestacija prerasla u svetski poznat festival.


„Ko je tada mogao da pomisli da će Guča postati simbol Srbije? Mi smo samo želeli da sačuvamo našu trubu, a ona je osvojila ceo svet.“


A onda joj pogled odluta negde daleko, kao da se ponovo našla u onoj Guči s početka šezdesetih godina.


„To se ne zaboravlja“, kaže tiho.


„Iz svih pravaca stizali su trubači. Od Vladičinog Hana, Vranja, Leskovca, preko Zlatibora, Užica, Čačka i Požege. Dolazili su peške, kamionima, autobusima, na prikolicama. Činilo mi se da cela Srbija nosi trubu pod miškom. Kada su se svi okupili, nastao je pravi okršaj. Nije to bilo takmičenje kao danas. To je bilo nadmetanje duša. Grmelo je Dragačevo od truba. Jedni zasviraju, drugi odgovore, pa treći. Zemlja se tresla od zvuka. Nikada u životu nisam čula nešto tako moćno i tako lepo.“


Seća se da tada nije bilo velikih bina, reflektora ni televizijskih prenosa.

„Narod je stajao svuda – po prozorima, krovovima, dvorištima. Gde god se okreneš, ljudi. A kada zasvira Fejat ili neki drugi veliki majstor, nastane nekoliko sekundi tišine, pa eksplozija aplauza. To su slike koje čovek nosi celog života.“


Kaže da je tada prvi put shvatila koliko truba znači Srbiji.


„To nije bila samo muzika. To je bio ponos naroda. Činilo mi se da svaka truba priča svoju priču – o ratu, ljubavi, radosti, tugama i pobedama. Zato Guča nije postala velika slučajno. Ona je od prvog dana imala dušu.“

Foto: GZS


SEĆANJE  ŽIVI  ZAUVEK


I danas, kada začuje prve taktove trube, pred očima joj se pojave upravo te slike.

„Vidim onu staru Guču, prašnjave ulice, nasmejan narod i stotine trubača koji dolaze sa svih strana. I uvek pomislim isto – hvala Bogu što sam imala sreću da budem deo početka jedne tako velike priče.“

Možda je istorija najbolje zapamtila pobednike.

Ali oni koji pamte početke Sabora znaju da su ga stvarali i ljudi poput Dušanke Sarić – Mijailović.

Ljudi koji nisu tražili slavu.

Već su svojim glasom, osmehom i ljubavlju prema rodnom kraju pomogli da se rodi manifestacija koja je danas ponos Dragačeva, Srbije i srpske kulture.

I zato, kada danas u Guči zasvira prva truba, negde među hiljadama saboraša stoji i jedna Dragačevka iz Gornje Kravarice koja se tiho nasmeši.

Jer zna da je i njen glas, makar samo jednog avgustovskog dana, ostao zauvek utkan u istoriju Dragačevskog sabora trubača.



Glas zapdne Srbije (G. Nikolić)