TUŽNA SUDBINA ČAČANSKOG GIGANTA: KO JE ODBIO VIŠE, A PRISTAO NA MANJE –ZAŠTO JE ODBIJENA VEĆA PONUDA ZA PONOS ČAČANSKE INDUSTRIJE?

Danas se navršava godišnjica osnivanja Fabrike reznog alata – fabrike koje više nema.

Na današnji dan 1953. godine rođen je industrijski gigant koji je decenijama hranio hiljade porodica, školovao generacije majstora i inženjera i pronosio ime Čačka širom Jugoslavije i sveta. Nekada je u njenim halama radilo više od 4.500 ljudi. Danas su ostale uspomene, prazne hale i pitanje koje ni posle svih ovih godina nije dobilo odgovor:

Kako je moguće da je FRA na kraju prodata jeftinije nego što su nudili domaći privrednici?

 

To pitanje danas posebno boli bivše radnike koji su se okupili ispred kapije fabrike da odaju poštu prvom direktoru Rusmiru Živku. Nisu tražili novac, nisu tražili fabriku nazad. Želeli su samo da obiđu mesto na kome su proveli radni vek. Ni to im nije bilo omogućeno.

 

Slika nekadašnjih radnika koji stoje ispred zaključane kapije možda je najtačnija slika sudbine čačanskog industrijskog giganta.

 

APSURD KOJI ĆE OSTATI ZAPAMĆEN

 

Kada je 2023. godine na javnom nadmetanju konzorcijum čačanskih kompanija „Unipromet” i „Eurolajn” ponudio oko 560 miliona dinara za imovinu FRA, mnogi su verovali da će fabrika ostati u rukama ljudi koji stvaraju novu vrednost i zapošljavaju stotine radnika.

 

Radilo se o kompanijama koje posluju decenijama, izvoze svoje proizvode i važe za ozbiljne privredne sisteme.

 

Međutim, ta prodaja nikada nije realizovana.

 

Kasnije je FRA prodata za oko 531 milion dinara, odnosno za približno 29 miliona dinara manje od prethodno ponuđene cene.

 

I upravo tu počinje pitanje na koje javnost nikada nije dobila jasan odgovor.

 

Ako je jednom ponuđena veća cena, zašto se na kraju pristalo na manju?

 

Ko je smatrao da je za poverioce bolje da prihvate manje novca?

I da li je neko objasnio bivšim radnicima zbog čega je izgubljeno gotovo 30 miliona dinara? „Odgovore na ova pitanja javnost danas očekuje i od aktera koji su na različite načine učestvovali u procesu ili se o njemu javno izjašnjavali. Među njima su predstavnik poverilaca radnika Dušan Đelić, advokata Ćalovića, koji je učestvovao u postupcima vezanim za prodaju imovine FRA, kao i odbornik i novinar Stojan Marković, koji je u javnosti više puta kritikovao prodaju fabrike čačanskim privrednicima. Upravo zato ostaje pitanje da li je javnosti dovoljno jasno objašnjeno zbog čega ponuda koja je bila veća nije realizovana, dok je kasnije prihvaćena niža cenaod čak 28 miliona dinara“

 

ODGOVORNOST POVERILACA

 

Zakonski gledano, odluke u stečajnom postupku nisu donosili građani, nit i bivši radnici okupljeni ispred kapije.

 

Ključnu ulogu imali su poverioci i organi stečajnog postupka.

 

Zbog toga se danas postavlja legitimno pitanje:

 

Da li su svi koji su učestvovali u donošenju odluka uradili sve što je bilo u interesu poverilaca, radnika i grada?

 

To pitanje nije političko.

 

To je pitanje elementarne ekonomske logike.

 

Jer kada neko prvo ima ponudu veću za skoro 30 miliona dinara, a kasnije pristane na manju, javnost ima pravo da pita zašto.

 

POLITIKA UMESTO REŠENJA

 

Godinama je sudbina FRA bila predmet političkih rasprava, saopštenja, konferencija i medijskih kampanja.

 

Umesto da se govori o proizvodnji, tržištu i novim poslovima, često se govorilo o politici.

 

Dok su hale propadale, mašine stajale, a stručni kadrovi odlazili, javnost je slušala obećanja da će fabrika biti spasena.

 

Na kraju nije spašena.

 

Završila je u stečaju.

 

A potom i u prodaji.

 

KO ĆE ODGOVORITI RADNICIMA?

 

Posebnu gorčinu među bivšim zaposlenima ostavlja činjenica da su ljudi koji su decenijama stvarali FRA danas ostali bez odgovora na brojna pitanja.

 

Ko je procenio da je bolja manja cena?

 

Ko je smatrao da je to najbolje rešenje?

 

Da li je moglo drugačije?

 

I zašto je propala mogućnost da fabrika ostane u rukama privrednika iz Čačka koji su tada ponudili više novca?

 

To su pitanja koja ne zastarevaju.

 

FABRIKA KOJA JE HRANILA GRAD

 

FRA nije bila obična fabrika.

 

Bila je simbol jednog vremena.

 

Bila je škola života za hiljade porodica.

 

Bila je mesto gde su se zapošljavale generacije Čačana.

 

Zato se danas, na godišnjicu njenog osnivanja, ne govori samo o jednoj prodaji, jednom stečaju ili jednom poslovnom neuspehu.

 

Govori se o sudbini fabrike koja je nekada predstavljala srce čačanske industrije.

 

A kada se podvuče crta, ostaje gorak utisak da su mnogi odlučivali o njenoj sudbini, ali da odgovore za ono što se dogodilo još niko nije dao.

 

I upravo zbog toga priča o Fabriki reznog alata nije završena.

 

Ona traje sve dok poslednji radnik ne dobije odgovor na pitanje:

 

Kako je moguće da je čačanski gigant na kraju prodat jeftinije nego što su nudili Čačani?

GZS

OPŠIRNIJE VEČERAS U DNEVNIKU ZAPADNE SRBIJE U 18 I 22:00 NA LAV TV