U grotlu protesta - jedina reporterka  iz Čačka koja je izveštavala iz epicentra jučerašnjih demostracija

odmah je rekla ,,dolazim". Nije sve jedno, lokalni portal Ozon pres nacrtao joj je metu na čelu, televizija za koju radi nije ni malo omiljena  radikalnim demostrantima koji su je već jednom  ,,linčovali". Ali seda u kola i odlazi. Dvoje dece, jedno drugom do uveta prebacila je u školu u Goračiće i ostavlja suprugu na čuvanje. Tu su na sigurnom. Nema snimatelja, ali brat kreće za njom.

Završio je policijsku akademiju, nije uspeo da se zaposli  u MUP , radi na građevini fizičke poslove sa 30 godina. Ali sestru ne ostavlja na cedilu. Ovo mu je prvi zadatak, međutim i drugi brat kreće za sestrom, bio joj je desna ruka u grotlu u koji prvi put ulazi. Hiljade ljudi. Atmosfera usijana do kraja. Ali obećala je redakciji koja je na pleća ove nejake žene stavila veliki zadatak, da izveštava sa najvećih demostracija u poslednjih 2,5 decenije. A tu je svima glava u torbi., počinje svoju priču Dragana Ćendić reporterka Informer televizije koja je jučerašnji dan, od kojeg su mnogi strepeli, provela na ulici sa demostrantima, studentima i protestantima gde su je mnogi ,,mrko" gledali zbog medija za koji radi. I zvuči nerealno,ali sa mnogima se na kraju teškog dana pozdravila kao prijatelj.
,,Krenula sam u zoru, i stigla u Beograd u rano jutro. Vučko mi se javlja, savetuje me da se pazim, Ivona i Andrijana daju uputstva i podršku. Ti ljudi su sjajni, dali su mi posao odrešene ruke i veliko razumevanje. Nisam mogla da im kažem-ne, pa nek bude kako je Bog rekao. Već od jutra pristižu ljudi, demostranti, kuva na sve strane u centru prestonice, koju slabo poznajem, jer sam dete iz provincije. Gledam kako neki besni ljudi prevrću traktor pred mojim očima, lome, jaki i osioni... Procenjujem ljude. Ima ih raznih profila. Neki čudno odeveni, drugi tetovirani načičkani minđušama. Ima i skromnih ljudi veoma korektnih sasvim normalnih.Ipak, deca i studenti odudaraju od te atmosfere, mladi lepi i razdragani, puni života... Tiho  se u sebi pomolim Bogu,  samo da sve prođe kako treba , da niko ne bude od njih ogreban, da ne padne kap krvi. Kasnije sam u lajvu to nesvesno i ponovila. Bože zašto nam sve ovo treba...Kreću uključenja, redakcija u mobilnom stanju. Osećam da ni Vučku nije sve jedno. Deca su ovde, mnogo njih, nebitno čija, naša su. Vidim kordon policije. Neki ljudi sa kapuljačama, nisu studenti, kidišu na njih. Zasipaju ih najstrašnijim uvredama, psuju im decu, majku, gađaju. Oni nepomično stoje, trpe ali pomislim kako im je ispod štitova. Naježim se, zašto im to rade, naši ljudi. U jednom trenutku vidim policajac na par metara od mene skinuo kacigu. Suza mu se kotrlja niz obraz. Sve jasno, bolje da ne videh.Uključujem se bez obeležja, samleli bi me odmah ovi u kapuljačama kad bih stavila Informerov sunđer. Kasnije sam saznala da su imali naše slike, i zadatak gde se pojavimo odmah javljaju u grupu i jurišaju na nas. A danas gledam jedna novinarka slavodobitno na zelenom ogromnom traktoru prolazi prosto blista. Ali ako, ne zameram joj, svako svoje. Počinje kiša, nikom nije prijatno i mučne scene pojačava vreme.

Pumpaj pumpaj pumpaj, ..vidim da se pojačava ritam, ali neka zbunjenost, nikom ništa nije jasno. Ostavljam mikrofon skidam prsluk i dajem bratu. Prilazim polako jednom studentu i zametnem priču. Vidim mlad momak, skoro dete, kao da ima strah. Pitam ga šta se događa , kuda se ide, malo glumim demostranta  zbog informacija. Ne znam ni ja, čekam da nam jave na voki toki, ne znam šta se dešava. Pamtiću tog mladića, vidi se da je iskren i da je iskrene duše došao u grotlo revolucije. Krajnje je dobronameran, pokušava da sazna ali nema niko od njegovih drugova redara informaciju. Ali odjednom, iz vedra neba, čuje se komanda - skidajte prsluke, svi na svoje fakultete, odmah, brzo ! I gledam kao po komandi svi  kreću da trče. U šoku sam i još uvek ne znam šta se dogodilo. Ulazim na internet, koji sporo otvara, i vidim da se studenti povlače iz protesta.  Čitam  da je upotrebljen nekakav zvučni top. Ali ja sam svedok, ništa osetila nisam, niti čula od buke i vuvuzela. Samo sam shvatila da sam za nekoliko minuta ostala na polupraznom platou. Zove redakcija, Idem ponovo u Live,  peti put za redom. Prenosim svoja zapažanja , od reči do reči. Završavam , kažu mi da se sklonim jer je moguće da krenu kamenice. Vidim u daljini grupišu se neki u kapuljačama. Slušam redakciju, i bežimo sa te lokacije. Ipak stižu dobre vesti. Studenti su se povukli iz protesta, policija čvrsto na svojim pozicijama ali i dalje ne interveniše! Situacija se smiruje. Vidim ima uhapšenih, ali prvo sam gledala da nema stradalih. NEMA, BOGU HVALA. VELIKI TERET SA MOJIH LEĐA KAO DA LUPI O BETON.Neću zaboraviti svoje kolege sa Informer televizije sa kojima sam pregrmela jučerašnji dan. Bili smo u smešteni u jednom malom objektu od 30 kvadrata , nas petnaest novinara i snimatelja. Svaki izlazak smo preživljavali i strepeli jedno za drugo. Predivne i sjajne kolege, čast je raditi sa takvim ljudima", završava svoju priču jedina čačanska reporterka koja je bila u epicentru demostracija koje će bez sumnje obeležiti ovu deceniju, ali i njenu karijeru u jednom teškom vremenu gde je lakše izgleda nositi mikrofon HRT nego medija iz svoje zemlje.

Inače Dragana se u trenutku kada se dogodio stampedo nalazila na trgu sa studentima. Živi je svedok tog događaja a kamera je bila upaljena.

Na video zapisu se jasno vidi da je laž da je aktiviran ,,top,,  pa vredi pogledati
GZS