Čuvar svetlosti podno svetih planina: Med koji svetli i duša koja verom stvara

Podno veličanstvenih vrhova Ovčara i Kablara, gde su se vekovima rađale svetinje, a reka i planina šapuću starinske priče, postoji jedna mala radionica u kojoj se događa tiho čudo – med koji svetli.

Tamo, u Ježevici, živi Slobodan Vučetić, čovek koji već 29 godina svojim rukama čuva jedan od najstarijih srpskih zanata – voskarstvo.

 

Slobodanov susret sa voskom i svetlošću počeo je u manastiru Preobraženje, u maloj srpskoj Svetoj Gori, gde je kao mladić učio od monaha zanat koji se ne savladava samo tehnikom, već verom i smirenjem.
Tu je prvi put shvatio da voštanica nije običan predmet – to je simbol, molitva, tihi svedok čovekovog puta od rođenja do poslednjeg opela.

 

„Sveća prati čoveka od prvog dana do upokojenja,“ kaže Slobodan, dok mu se vosak topi pod prstima.
„Kad je pališ, ugađaš Bogu. Zato mora biti čista, prirodna, blagoslovena rukama.“

 

U njegovoj radionici vreme ima drugačiji ritam. Vosak širi miris meda i topline, a sveća se oblikuje strpljivo – valja se, premešta, poravnava, kao da majstor razgovara sa njom.
„Vosak je živ,“ kaže Slobodan uz osmeh.
„Daje ti mogućnost da ga ispraviš, da ga preoblikuješ, samo moraš da ga razumeš. Kao kad razvijaš kore za pitu – osećaj presudi.“

Njegove sveće gore dugo, ravnomerno, tiho. Šestice izdrže i do 18 sati, a ogromne, od pola kilograma, za Veliki petak gore dve noći bez prekida.

 

Priča je emitovana u jednoj od najgledanijih emisija na nacionalnim frekvencijama ''Nećete verovati'' autora Gvozdena Nikolića.

 

 

To je dokaz, kaže on, šta je pravi vosak – a šta nije.

 

Slobodan ne pristaje na praznoverja, ni na kompromise.
„Fitilj i vosak moraju biti u skladu. To je cela nauka. Sve ostalo su priče.“

 

Iako se vreme menja, a stari zanati nestaju, Slobodan ostaje veran tradiciji. Na njegovom stolu nema mašina, nema žurbe – samo vosak, dasčica, fitilj i mir… mir koji podsjeća na oltar.

 

Njegove voštanice gore u domovima, crkvama, na krštenjima, slavama, venčanjima i oproštajima širom Srbije.
U svakom plamenu, kao da se vidi deo podneblja iz kog su nastale – deo Ovčara i Kablara, deo molitve, deo predaka koji su verovali da svetlost ima dušu.

 

Zato nije čudo što je priča o Slobodanovom zanatu i njegovoj posvećenosti našla mesto u jednoj od najgledanijih emisija na Prvoj srpskoj televiziji „Nećete verovati“, gde ju je zabeležio Gvozden Nikolić.
Jer Slobodan nije samo zanatlija – on je čuvar tradicije, tihi ratnik svetlosti, čovek koji u vremenu brzine dokazuje da ono što je vredno ne sme da nestane.

 

A poruka njegove priče je jaka i jasna:
Dok god podno Ovčara i Kablara postoji ruka koja stvara „med koji svetli“, dotle će trajati i naša vera, naši običaji i naša svetlost.

 

Jer ono što Slobodan pravi – nisu samo voštanice.
To je deo Srbije koji plamti.