ČETVORICA BRAĆE, JEDAN SAN: OD DEČAČKIH DNEVNICA DO PUNE ŠATRE NA SABORU – PRIČA KOJA VRAĆA VERU U PORODICU I POŠTEN RAD

Vasilije (23), Veljko (21), Pavle (19) i Savo (15) Šibalić nisu nasledili bogatstvo.

Nasledili su ono mnogo vrednije.

Poštenje.

Rad.

I veru da se od svog znoja može živeti.

Njihova priča počinje mnogo pre nego što su otvorili ugostiteljski objekat.

Počinje još u detinjstvu.

Najstariji brat Vasilije kaže da radi od svoje petnaeste godine.

– „Radio sam svuda gde je trebalo. Nije me bilo sramota nijednog posla. Pre dve godine odlučili smo da pokušamo nešto svoje. Otvorili smo lokal u Prijevoru. Vikendom imamo živu muziku, pečenje i trudimo se da svakog gosta dočekamo kao prijatelja.“

Kada su čuli da se u Pranjanima održava Sabor violinista Srbije, nisu mnogo razmišljali.

Spakovali su šatru, okupili porodicu i krenuli.




ČETRI BRATA MAJKA I BAKA „RAZBILI“ POSAO 


– „Nas četvorica braće radili smo od jutra do mraka. Pomagale su nam majka i baka. Platili smo samo jednu ženu da pere sudove. Sve ostalo uradili smo sami. Otac je ostao kod kuće da brine o stoci, jer od zemlje i dalje živimo. Imamo i nešto poljoprivrede, pa svako zna svoj posao.“

Njihova šatra bila je prepuna.

Tražila se stolica više.

Gosti su dolazili zbog muzike, pečenja, ali najviše zbog osmeha sa kojim su ih braća dočekivala.

Na kraju Sabora, kada su podvukli crtu, zarada nije bila jedino što ih je obradovalo.

– „Najvažnije nam je što smo zadovoljni. Zaradili smo, nismo nikome ostali dužni i sve smo podelili kao braća – na ravne časti.“

U toj jednoj rečenici možda je stala čitava njihova životna filozofija.

Oni koji ih poznaju kažu da se retko sreću tako vaspitani, vredni i pošteni mladi ljudi.

Da nikada ne biraju posao.

Da svakog gosta dočekuju kao prijatelja.

I da se raduju tuđem uspehu kao svom.

Na ovogodišnjem Saboru violinista nisu bili samo ugostitelji.

Bili su primer da se od rada još može živeti.

Da četvorica braće mogu zajedno da iznesu posao koji bi mnogi teško uradili sa deset radnika.Pranjani su ih prihvatili kao svoje.

A oni su već na rastanku obećali da će se dogodine vratiti.

Možda sa većom šatrom.

Sigurno sa istim osmehom.

I istom porukom:

„Kada braća rade zajedno, nijedan posao nije težak.“



GZS(G.Nikolić)