Ovde je Prosinečki dolazio na pečenje - Ratkova kafana i danas je orjentir u gorskim visovima Maljena, a Ratko je zagazio u devetu deceniju sa kućom punom čeljadi

Samo su retke bpreživele dan danas svedoče koliko su važne ustanove u životu srpskog čovečanstva. 

Ratkova kafana nikla je na pet ari krčevine, pre skoro pola veka. i danas je živa i orjentir u planinskim visovima Maljena i Kablara. A stari kafedžija Ratko, ovih dana zakoračio je u devetu deceniju života, okružen naslednicima.
I nećete verovati , kafedžija je postao slučajno.

„Samo to ne znam, sve ostalo pamtim u detalje. Ovde na Jeremića ornici bio je najbolji i najveći vašar u kraju. Sila sveta dođe a mi organizujemo sve. Šatradžije i ugostitelji su nam bili najveći problem. Jedne godine sve im spremimo, oni samo da dođu da uzmu pare. I taj ugostitelj iz Trbušana nas prevari. Sedimo mi na ovratinama, naroda sila došla ne znamo kud ćemo. I nešto meni 'dune' u glavu, kažem, što bre mi ne napravimo ovde kavanu!” počinje Ratko priču. A kad su ljudi radni i složni od ideje do realizacije kratak je put. 

Na raskrsnici kolskih puteva na Jeremića ornici  donesen je polujak sa dobrom starom rankom, sevnule su klepane sekire i budaci. Vrzina od koje se nisu videle prve kuće nestala je za tren oka! 

„Odem ja da pitam komšiju pokojnog Mita Keca da mi proda ta četri ara. Kad sam mu rekao šta hoću, linuše mu suze. Veli Ratko, daću ti pet i kolko god još treba. Samo kad ćeš mom pokojnom sinu Dolu ispuniti želju. Znaš li da je nameravao da tu napravi kafanu al pogibe mučenik kad je krenuo na neku svadbu, veli on meni. I jes tako bilo, stradao je samo što je kupio novu škodu. Neće da čuje da mu platim. Od tada ja nisam gledao da li je noć ili dan. Ko zna koliko stotina kamiona i kubika šodera sam dognao i nasuo sve ovo. Promenio sam lični opis ovog ćuvika. I ozidasmo je. Paravo da ti kažem ni ja nisam verovao da ću uspeti”,  seća se Ratko.

Ratkovo carstvo danas vode unuci

Danas to više nije kafana već restoran kakvog nadaleko nema. U njemu se i dalje peče najbolja jagnjetina i prasetina u kraju. Ljudi i po 30 kilometara pređu da kupe za kućane kilo pečenja. Nema takvog, na drva i stari način pečenja. Što kažu, za prste se lepi. No steći poverenje i dovesti goste u ovaj zabačeni kraj milanovačke opštine nije bilo ni malo lako.

„Joj da ti je znati kako smo treperili kada nam dođu gosti. Higijena nam je bila na prvom mestu, toaleti su blistali u Čačku nije bilo takvih. A pečenje ludoo, prste da pojedeš. Sećam se jednom, najavili se neki gosti, dovodi ih poznati miokovački voćar Bogdanović. Spremio ja nema dalje, istavio jagnje i prase kad ono nestade struje! Začuše se kola konobar veli – eve ih. Izađem ja pred Bogdanovića da ga dočekam i kažem, sve je spremno, ali struje nemamo, popalili smo neke sveće. Šta da radim, viša sila. On kaže sad ću da vidim i vrati se u kola. Nemade ih, sačekaše još neke valjda, i čuh ja lupiše vrata na kolima. Konobar poskoči i sav srećan kaže – eve ih. I njemu milo. Uđoše ljudi, puna dva stola. Poslužismo ih, kad ustade jedan i zove gazdu. Meni se noge odsekoše. Kad će on meni  -  slušaj odavno se nisam prijatnije osećao niti jeo nešto ukusnije. Ja sam Đuro Prosinečki, hvala ti. Au čoveče, pade mi kamen sa srca. Ono otac onog fudbalera. Ja brže za vino, pa još po dve ture, pa slatko nešto žena spremila. Bilo mi milo i da nisu platili hvala im. Od tada više za nas prepreka nije bilo”, priča stari kafedžija. 

Mi radimo, deda priča kako treba

Danas je Ratkova kafana pojam za ugostiteljstvo ovog kraja. Sve je podigao sa četiri žene, suprugom Mladenkom (Likanom)  i tri kćerke. Najstarija kćer Anka ostala je na imanju. Muža je dovela u kuću i danas Ratkovo carstvo vode njegovi unuci , sjajni ljudi koji su višestruko unapredili posao. 

„Mi radimo a deda priča kako treba”, kaže malo u šali unuk Nikola. Brat ide u nabavku, ja se staram o pripremi pečenja. Sve radimo zajedno. Trenutno snabdevamo nekoliko restorana sa svežim pečenjem i naravno za naše goste. 

Dostojni naslednici, meštani ih obožavaju – unuci Nikola i Nenad 

„Ovde pod krovom nam je velika sala za veselja, svadbe i rođendane, ali smo gornji deo restorana sredili u sobe i aparmane. Sve više ljudi dolazi ovamo i da prespava. Naši su zaponjci i moca, kuća časti”, pričaju unuci koji važe za sjajne mlade ljude u kraju.

I unuke će svojim naraštajima prepričavati priču o svom dedi Ratku a imaju i zašto. Prvi dinar kod njega su zaradile. 

„Svaki slobodan trenutak koristile smo da dođemo ovde jer nam je tu predivno. Deda nas je svemu naučio. Mi znamo i da pomuzemo krave i da usirimo, kupile smo šljive, čuvale stoku. I uvek nam je dao svima paricu. Kao platio nam rad. Deda je sjajan, legenda bio i ostao”, kaže unuka Maja Nikolić.

Deda ih naučio pravim vrednostima – Maja Radica i Dragana

Ratko i „Likana” sami su počeli, danas puna kuća naroda!

Ratko je ovih dana  zakoračio u devetu deceniju. Kaže da je sve prošlo kao dlan o dlan ali da je srećan dočekao 80. rođendan. Razlog je jednostavan. Ovde su pre šest decenija na kolskom putu stajali samo on i supruga, a danas  slavljeničku tortu dočekuje sa preko 20 kućana!

 ,,Sva moja i ženina muka  se isplatila. Platio nam je dragi Bog svaki dinar i prebacio”, veli Ratko i dodaje „da me vid nije napustio mogao bi ja još malo da radnem”!

GZS (G. Nikolić)