ODUŽILI SE BOGU, PRECIMA I NARODU: OSVEĆEN HRAM SVETOG GEORGIJA U VRANIĆIMA, MILISAVU NOVIČIĆU URUČEN ORDEN SVETOG KRALJA MILUTINA

VRANIĆI, ČAČAK – Postoje građevine koje se podignu od kamena, čelika i maltera, a postoje i one koje se grade

celim životom. Radom, odricanjem, verom, porodičnom slogom i nezaboravljanjem korena.

Jedna takva svetinja osvećena je danas u Vranićima, rodnom mestu poznatog čačanskog privrednika Milisava Novičića. Na bregu sa kojeg pogled doseže do tri sela, uzdigao se Hram Svetog velikomučenika Georgija — zadužbina porodice Novičić i trajni dar narodu ovog kraja.

Svetu arhijerejsku liturgiju služio je Njegovo visokopreosveštenstvo arhiepiskop i mitropolit niški, administrator Eparhije žičke, gospodin Arsenije, uz sasluženje sveštenstva i prisustvo porodice, brojnih meštana, prijatelja, zvanica i vernog naroda.

Bio je to dan velike radosti, ali i dubokih emocija. Dan u kojem su se sreli preci i potomci, prošlost i budućnost, zemlja sa koje se nekada živelo od deset hiljada kolaca paradajza i kompanija koja danas zapošljava stotine ljudi.

A između svega toga — isti ljudi, ista kuća, isti koren i ista vera.

 

MILISAVU NOVIČIĆU VISOKO ODLIKOVANJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

Tokom svečanosti Milisavu Novičiću uručeno je visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve — Orden Svetog kralja Milutina, kao priznanje za pomoć Crkvi i ktitorstvo pri izgradnji Hrama Svetog velikomučenika Georgija u Vranićima.

U gramati, koju potpisuje patrijarh srpski Porfirije, navedeno je:

„Na predlog Njegovog visokopreosveštenstva arhiepiskopa i mitropolita niškog gospodina Arsenija, administratora Eparhije žičke, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikuje gospodina Milisava Novičića iz Čačka visokim odlikovanjem Srpske pravoslavne crkve — Ordenom Svetog kralja Milutina, u znak priznanja za sveukupnu pomoć i ktitorstvo pri izgradnji Hrama Svetog velikomučenika Georgija u Vranićima.“

Orden nosi ime svetog kralja Milutina, jednog od najvećih zadužbinara u srpskoj istoriji, a Milisavu Novičiću pripao je upravo zbog dela koje neće služiti samo jednoj porodici i jednom vremenu, već generacijama koje dolaze.

To je priznanje čoveku koji je mnogo izgradio, ali je ovim hramom podigao ono što se ne meri tonama, metrima, prihodima ni poslovnim rezultatima.

Podigao je svetinju.

OD DESET HILJADA KOLACA PARADAJZA DO KOMPANIJE SA STOTINAMA ZAPOSLENIH

Davno je bilo vreme kada su Milisav i Natalija Novičić na ovom visu obrađivali zemlju i sadili po deset hiljada kolaca paradajza. Nije tada bilo velikih pogona, savremenih mašina, poslovnih priznanja i međunarodnih tržišta.

Bili su samo njih dvoje, njihove ruke, mladost, vera u rad i uverenje da pošten trud kad-tad mora dati plod.

Od porodičnog posla koji je počeo sa dvoje osnivača i dvojicom radnika izrasla je kompanija „Unipromet“, osnovana 1989. godine. Danas je to veliko preduzeće i jedan od vodećih proizvođača u svojoj oblasti, sa stotinama zaposlenih. Javno dostupni podaci za 2025. navode 644 zaposlena, dok se u ranijim pričama o porodici i njenim povezanim poslovima pominje približno 700 radnika i danas spada u velika preduzeća.

I pored svega što su stekli, Milisav i Natalija nisu zaboravili ni svoj dom, ni rodni kraj, ni Ćuvik, ni ljude među kojima su odrasli i živeli.

Radili su časno. Stvorili preduzeće za primer. Pomagali radnicima, nagrađivali vernost, podizali porodicu i razvijali posao. A kada je došlo vreme da se jedan veliki životni krug zatvori, vratili su svome selu ono najvrednije — mesto molitve.

 

SESTRIČINI  ZA DUŠU

Građevinski radovi na hramu počeli su krajem aprila 2024. godine. Crkva je građena u vizantijskom stilu, na osnovi upisanog krsta, sa 63 kvadratna metra korisne površine i dve kupole — jednom teškom oko šest i po, a drugom oko tri tone.

Uz crkvu je podizan i parohijski dom. Vrednost celog poduhvata tada je procenjena na približno 350.000 evra.

Prema rečima Milisava Novičića iz vremena izgradnje, porodica je hram podigla i želeći da sačuva uspomenu na prerano preminulu sestričinu Snežanu Petrović, doktorku i urologa čačanske bolnice. Njena želja bila je da ostane obeležje oko kojeg će se okupljati Novičići.

Hram je posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju, porodičnoj slavi Novičića, a Đurđevdan je istovremeno i dan Milisavljevog rođenja.

 

Vranići, selo udaljeno svega nekoliko kilometara od centra Čačka, do tada nisu imali svoju crkvu. Milisav je još tokom radova govorio da će svetinja biti blagodet za meštane, porodicu i putnike namernike.

Danas, kada su hram osvetili arhijerej i sveštenstvo, ta želja je postala stvarnost.

 

ČETRNAEST DUŠA — SVAKO SVOJ, A SVI ZAJEDNO

Od Milisava i Natalije krenula je porodica koja danas broji 14 duša. Uz njih su ćerke Žaklina i Danijela, zetovi Zoran  Bojović i Slavko Munitlak i  petoro unučadi, a stigle su i dve snajke — nova snaga i nova radost doma Novičića.

Žaklina i njen suprug Zoran imaju tri sina, dok Danijela ima dve ćerke. Vremenom su se oko Milisava i Natalije okupili potomci koji su preuzeli deo porodičnih i poslovnih obaveza, ali nisu zaboravili ko je postavio prvi kamen njihovog doma.

Svako ima svoj put, svoj posao i svoje obaveze, ali kada je važno — ponovo su svi zajedno.

Glava kuće je i dalje Milisav, a uz njega Natalija, životni saputnik i, kako je sam govorio, stub porodice. Njihova reč se poštuje ne zato što je nametnuta, već zato što je potvrđena decenijama rada, žrtve i brige za sve koji su došli posle njih.

To nije samo brojna porodica - to je porodica za primer.

 

LIKOVI MILISAVA I NATALIJE ODMAH KRAJ ULAZA

Na živopisu hrama, odmah kraj ulaznih vrata, prikazani su ktitori Milisav i Natalija Novičić pred Svetim Georgijem, držeći model crkve koju su podigli.

Tu će, u vremenima koja dolaze, simbolično dočekivati i posmatrati svoje naraštaje — decu njihove dece i generacije koje možda neće lično upoznati, ali koje će znati ko je svetinju podigao.

Dolaziće potomci Novičića da zapale sveću, pomole se Bogu, krste decu i venčaju mladence. Dolaziće seljani i putnici. Zvona će ih sabirati, a likovi ktitora podsećati da jedno ljudsko delo može nadživeti i čoveka i vreme.

Natpis na fresci čuva imena Milisava i Natalije, članova njihove porodice i potomaka, uz molitvu da im Gospod podari neprolazna dobra.

To nije spomenik bogatstvu već  svedočanstvo zahvalnosti.

 

ŽAKLINA BOJOVIĆ: „U MESTU IZ KOJEG POTIČU NAŠI KORENI PODIGLI SMO SVETINJU“

Milisavljeva ćerka Žaklina Bojović današnje osvećenje opisala je kao veliki i blagosloveni dan za porodicu, meštane i sve ljude sabrane u veri.

U njenoj objavi posebno odzvanjaju reči o precima, korenima i obavezi svakog naraštaja da iza sebe ostavi trag:

„Naši preci ostavili su nama ime, veru i korene, a na nama je da ih čuvamo i da iza sebe ostavimo trag dostojan onih od kojih smo potekli.“

Žaklina je poželela da hram bude dom svakome ko u njega uđe sa verom i ljubavlju, mesto u kojem će se krštavati nova pokolenja, venčavati mladenci i uznositi molitve za žive i upokojene.

„Neka njegova zvona dugo sabiraju narod ovog kraja. Sa dubokom zahvalnošću Gospodu što nam je podario da dočekamo ovaj dan, molimo se da Sveti velikomučenik Georgije bude zaštitnik ovog hrama, našeg sela, naših porodica i svih ljudi dobre volje. Na mnogaja ljeta! Slava Bogu za sve” stoji u njenoj emotivnoj poruci.

 

NIKOLA BOJOVIĆ: PONOSAN SAM NA MOG VELIKOG DEDU

Posebno emotivnu posvetu ostavio je unuk Nikola Bojović, Žaklinin sin.

Njegove reči možda najbolje objašnjavaju šta podignuti hram znači potomcima Milisava Novičića:

„Postoje dani kada je teško pronaći prave reči za osećaj ponosa. Danas je jedan od tih dana.“

U rečima unuka nema hvalospeva bez pokrića, već zahvalnosti čoveku koji je porodici ostavio mnogo više od imovine i velikog poslovnog sistema:

„Moj deda je za mene nestvarno veliki čovek. Čovek ogromne energije, vizije i širine. Čovek koji nas je naučio da porodica mora da bude zajedno, da uspeh nosi odgovornost i da ono što stvoriš ima pravu vrednost tek kada deo toga vratiš ljudima i zajednici iz koje si potekao.“

Za Nikolu, Hram Svetog Georgija nije samo crkva, već vidljivi trag životnog načela prenetog na sve potomke — da čovek ne treba da živi samo za sebe.

„Deda je tokom svog života napravio mnogo toga što se može izmeriti brojevima, kvadratima, fabrikama i rezultatima. Ali postoje stvari koje se ne mere. Porodica koju je okupio. Vrednosti koje nam je usadio. Ljudi kojima je pomogao. I trag koji ostavlja svojoj zajednici.“

 

HRAM KAO KRUNA JEDNOG ŽIVOTA

Od njive i paradajza do velikih fabričkih pogona. Od dvoje mladih ljudi do doma sa 14 duša. Od rodnog brega u Vranićima do tržišta širom Evrope — pa ponovo nazad, na isti taj breg.

Milisav i Natalija Novičić nisu zaboravili zemlju koja ih je podigla. Njihove ćerke, zetovi i unuci nisu zaboravili temelje na kojima stoje. Zato je porodica zajedno podigla svetinju koja neće pripadati samo njima.

Pripadaće svakome ko u nju uđe da pronađe mir.

U njoj će se deca krštavati, mladenci venčavati, a ožalošćeni tražiti utehu. Tu će se izgovarati molitve za žive i mrtve, za zdravlje, slogu, porodicu i potomstvo. Pred njom će zastajati putnici, a njena zvona razlegati se ka čačanskoj kotlini.

Orden Svetog kralja Milutina na Milisavljevim grudima jeste veliko i zasluženo priznanje. Ipak, njegova najveća nagrada danas je bila oko njega — porodica,prijatelji, zaposleni, meštani i narod sabran pred hramom.

A Milisav i Natalija Novičić ostavljaju veliku, složnu porodicu, stotine porodica koje žive od njihovog preduzeća i svetinju u kojoj će se narod moliti dugo posle njih.

Odužili su se radu. Odužili su se precima. Odužili su se zavičaju. Jednostavno - odužili su se Bogu i narodu!

GZS(G.Nikolić)