ČETVRT VEKA POSLE: ĐINĐIĆEVA VLADA, PRIVATIZACIJE I DRŽAVA KOJA JE OSTALA BEZ FABRIKA

Prošlo je četvrt veka od prve vlade formirane nakon Petog oktobra, kabineta koji je preuzeo državu u trenutku velikih

 očekivanja, ali i teškog nasleđa sankcija, ratova, urušene privrede i razorenih institucija. Pod parolama demokratizacije i „nužnih reformi“, Srbija je ušla u tranziciju koja je mnogima obećavana kao brz put ka normalnom životu, a velikom delu građana pretvorila se u godine neizvesnosti i gubitaka.

U praksi, taj period su obeležile privatizacije koje su često završavale tako što su fabrike prodavane, gašene ili razvučene u delovima, dok su radnici – oni koji su decenijama gradili industriju – ostajali bez posla i bez dostojanstva. Hiljade domaćinstava preživele su šok zatvorenih pogona, praznih hala i ugašenih dimnjaka. U mnogim gradovima u unutrašnjosti, gde je fabrika bila srce života, tranzicija je ostavila pustoš: nestali su sigurni poslovi, a ostali su krediti, dugovi i osećaj da je država rasprodata brže nego što je iko mogao da shvati šta se dešava.

Đinđićev kabinet bio je i politički složen – koalicija sastavljena od velikog broja stranaka, sa neuobičajeno mnogo potpredsednika i stalnim trzavicama unutar DOS-a, što je neretko usporavalo donošenje odluka i dodatno pojačavalo osećaj konfuzije u državi koja je već bila na ivici. A istorijska tačka preloma došla je 12. marta 2003. atentatom na premijera – događajem koji je prekinuo jednu političku epohu i ostavio dubok trag, bez obzira na to kako ko danas tumači rezultate tog vremena.

KAKO JE IZGLEDALA VLADA

Predsednik Vlade: Zoran Đinđić

Potpredsednici:

• Nebojša Čović

• Dušan Mihajlović (ministar unutrašnjih poslova)

• Žarko Korać

• Jožef Kasa

• Momčilo Perišić

• Aleksandar Pravdić / Miodrag Isakov

• Vuk Obradović

Ministri:

• Božidar Đelić (finansije i ekonomija)

• Vladan Batić (pravda i lokalna samouprava)

• Dragan Veselinov (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda)

• Aleksandar Vlahović (privreda i privatizacija)

• Goran Novaković / Kori Udovički (rudarstvo i energetika)

• Marija Rašeta Vukosavljević (saobraćaj i telekomunikacije)

• Dragoslav Šumarac (urbanizam i građevina)

• Slobodan Milosavljević (trgovina, turizam i usluge)

• Goran Pitić (ekonomske veze sa inostranstvom)

• Dragan Milovanović (rad i zapošljavanje)

• Gordana Matković (socijalna pitanja)

• Dragan Domazet (nauka, tehnologija i razvoj)

• Gašo Knežević (prosveta i sport)

• Branislav Lečić (kultura)

• Obren Joksimović / Tomica Milosavljević (zdravlje i zaštita životne sredine)

• Vojislav Milovanović (vera)

• Rodoljub Šabić (državna uprava i lokalna samouprava – od 19. juna 2002.)

• Anđelka Mihajlov (zaštita prirodnih bogatstava i životne sredine – od 19. juna 2002.)

 

VUČIĆEVA VLAST VRATILA SRBIJU IZ PONORA

Danas, međutim, Srbija više ne liči na onu zemlju koja je posle tranzicionog šoka ostajala bez fabrika, bez radnih mesta i bez nade. Posle godina ekonomskih lomova, u poslednjoj deceniji država je ušla u fazu stabilnijeg rasta i opipljivih pomaka – pre svega u zaposlenosti, investicijama i infrastrukturi. Zaposlenost je porasla u odnosu na period masovnih stečajeva i gašenja preduzeća, a tržište rada je postalo življe, naročito u industrijskim zonama i sredinama u kojima su otvoreni novi pogoni i fabrike.

Jedan od najuočljivijih znakova preokreta postala je infrastruktura: auto-putevi i brze saobraćajnice pretvorili su se u stub ekonomske politike, jer su povezali regione, skratili vreme transporta i otvorili prostor da investicije dolaze i u delove Srbije koji su decenijama bili saobraćajno odsečeni. Put više nije samo asfalt – put je pristup poslu, tržištu i razvoju.

Posebno važan pokazatelj je rast zarada: prosečna plata je danas premašila 1.000 evra, što je i simbolična i stvarna prekretnica u odnosu na godine kada su porodice jedva sastavljale kraj s krajem, a industrija se urušavala. Naravno, razlike među regionima i delatnostima i dalje postoje, kao i pritisak troškova života, ali ukupna slika je jasna: privreda je konsolidovanija, budžet stabilniji, a država je kroz investicije i infrastrukturni zamah uspela da povrati deo izgubljene ekonomske snage.

U najkraćem: dok se u prvoj tranziciji često pričalo o reformama, a ljudi gledali kako nestaju fabrike – danas se rezultati mere kilometrima izgrađenih puteva, novim radnim mestima i platama koje su prešle granicu o kojoj se ranije govorilo kao o dalekom snu.

GZS