Верска и идеолошка трвења под Чизмом: Стара Рашка од 1941. била поприште „рата свих против свих”

Нова Варош - Рат „свих против свих”, у којем су страсти, мржња и наслеђена непријатељства

играли значајнију улогу у односу на војну и политичку логику, вођен је у Старој Рашкој.

На ову чињеницу посебно указује др Милутин Живковић (35), научни сарадник Института за савремену историју у Београду, у недавно објављеној двотомној монографији „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941 - 1943”.

Ово геополитички значајно подручје у априлском слому Југославије окупирали су Немци, убрзо су стигле јединице Независне Државе Хрватске, а затим контролу територије у септембру 1941. преузели Италијани.

Простор од шест општина сплетом разних војних и политичких дешавања нашао се на нишану или под влашћу четири војске.

„Први у борбени строј ступају муслимани, организујући њихове милиције уз помоћ режима НДХ или власти ’велике Албаније’. Даље, као одјек устанка против окупатора у централној Србији и Црној Гори у лето и јесен 1941. настале су прве партизанске јединице. Одреди старорашких четника формирају се убрзо затим, делом из истог нуклеуса, а делом из нужде коју је наметала борба на два фронта - верском и идеолошком. Ове три ’војске’ наткровљивала је окупациона армија Краљевине Италије”, истиче аутор књиге.

Архивска грађа сведочи да Италијани нису желели да умире вишевековни раскол између старорашких Срба и муслимана, као и ко је све распиривао сукобе и допринео жртвама, ликвидацијама, осветама, злочинима, пљачкама, згариштима...

На првом месту, то је усташки режим НДХ, са његовом шовинистичком политиком према старорашким Србима и наоружавањем локалних муслимана ради борбе са њима. Епицентар ове политике је Прибој. Сличне тенденције стизале су и из Тиране, а преко Метохије, Рожаја и Тутина. За њих се, међутим, десна обала Лима показала као непремостива.

Прелазак Бивши припадници дивизије „Венеција” са партизанима у Пријепољу 1943, Фото: Из књиге „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943”

„Револуционарни терор који се крајем 1941. и почетком 1942. Полимљем ширио из Нововарошког среза, а у режији југословенских комуниста, додатно је погоршао стање безбедности у Старој Рашкој. Затим су ту злочини муслиманских милиција и снага ЈвуО над цивилима у Пљеваљском, Чајничком, Фочанском, Милешевском, Прибојском и Бјелопољском срезу. Они се спорадично дешавају у континуитету од две године”, наводи др Живковић.

Занимљиво је да су две ствари привлачиле италијанску империју на ово подручје. Прва је, каже аутор, потреба да се заокружи окупациона зона на Балкану, а друга да званични Рим буде што ближе виталној европској хоризонтали - Подунављу.

„Што се тиче сателитске творевине познате под називом НДХ, она је, иако у недостатку ресурса свих врста, имала готово једнаке амбиције као и њена покровитељица фашистичка Италија”, подсећа Живковић.

Аутор Др Милутин Живковић, Фото: Архива

Усташки режим је желео да контролом Старе Рашке одвоји две српске земље на Балкану - Србију и Црну Гору, постигне заједничку границу са Албанијом и Бугарском и преко Косова и долине Вардара досегне Егејски басен.

Сведочанства на 1.000 страна

Истраживања догађаја за монографију од близу хиљаду страна трајала су преко 10 година. Аутор је грађу прикупљао у Србији и иностранству у 20 архива и музеја, из 47 фондова и збирки. Пред читаоцима су бројна сведочењаа о ратним операцијама, организаторима јаких снага и вођама три домаће "војске", па о колонијалном искуству које су италијанске дивизије и генерали донели из Либије, Етиопије, Еритреје, Сомалије, те њиховом труду да одрже добре односе са верским великодостојницима Срба и муслимана (нису, на пример, укидали ћирилицу као усташе), али и иступањем Италије из рата у септембру 1943.

 

Новости, Д. Гагричић / ГЗС