GUŠTER SA SRCEM ZMAJA

Bilo je to vreme kada su mnogi novinari u zapadnoj Srbiji ličili na političke aktiviste, a pojedine redakcije više na štabove protesta nego na medije.

U Užicu, gradu koji je decenijama važio za ozbiljan medijski centar, skoro da nije bilo televizije, portala ili „nezavisnog glasa” koji nije pao pod uticaj agresivnog opozicionog narativa. Mnogi novinari nosili su pištaljke umesto diktafona, stajali na čelu kolona i otvoreno učestvovali u blokadama gradova i života građana.

I baš tada, kada su neki ćutali, povlačili se a mnogi prelazili na stranu glasnijih i agresivnijih,nasilnih,neki iz straha drugi iz interesa misleći da hvataju ,,sledeći voz”, pojavio se čovek koga su protivnici podrugljivo nazvali – Gušter.

A upravo taj „Gušter”, kako su ga nazvali, uspeo je da rastera baru punu  krokodila i blokaderskih aždaja koje su mesecima širile strah, haos i osećaj beznađa po zapadnoj Srbiji od Čačka preko Užica  do Bajine Bašte.

Reč je o Dejanu Vukeliću Vukeli, novinaru koji je u trenutku kada je bilo najlakše ćutati odlučio da progovori i stane na crtu lažima , nasilju i manipulacijama. Bez velike produkcije, bez skupih studija i moćnih mreža iza sebe, iz jednog skromnog studija u Čačku počeo je medijski rat koji će za samo nekoliko meseci  potpuno promeniti sliku zapadne Srbije !

 

SVETLO KOJE SE IZ ČAČKA ŠIRILO ZAPADNOM SRBIJOM

 

Prvi ozbiljan medijski otpor nasilju, blokadama i političkom pritisku pojavio se upravo kroz emisiju Raport,Dnevnik zapadne Srbije i uređivačku politiku koju je Vukelić pokrenuo sa nekoliko ljudi i redakcija koje nisu želele da pristanu na atmosferu straha i uličnog pritiska.

Dok su pojedini mediji gotovo svakodnevno predstavljali blokade kao „narodni bunt”, građani su vremenom počeli da uviđaju da na čelu protesta nisu nikakvi studenti i spontani pobunjenici, već dobro poznata lica lokalnog politikantstva, ljudi koji su godinama menjali stranke, ideologije i zastave, a sada u blokadama videli novu priliku za dolazak do vlasti.

 

Upravo je Vukelić među prvima otvoreno govorio o tome ko organizuje proteste, kakve su biografije ljudi koji stoje iza njih i kakve političke poruke šalju pojedini aktivisti i organizatori koji su godinama podržavali antisrpske narative i učestvovali u projektima koji su duboko vređali nacionalna osećanja velikog dela građana.

Svetlo koje je upaljeno u Čačku ubrzo se proširilo ka Gornjem Milanovcu, Lučanima, Požegi i Užicu. A kada se svetlo upali, tada se, kako narod kaže, mnogo bolje vidi – i mnogo lakše broji.

 

Tako je, kako primećuju građani, ono što je nekada izgledalo kao ogromna i nepobediva masa, odjednom počelo da se osipa. Kada su nestali dim, buka i medijska magla, ostao je , preksinoć se jasno videlo, njih 54 !! Sve sa novinarima, užom i širom familijom !

 

KAKO JE JEDAN ČOVEK RASTERAO  BАRU PUNU ALIGATORA

Možda su ga protivnici nazivali Gušterom misleći da će ga time poniziti. Ali upravo taj „Gušter” pokazao je da nekad nije presudna veličina, već hrabrost da se uđe u baru punu krokodila i kaže ono što drugi ne smeju.

 

Danas, kada je medijska slika zapadne Srbije potpuno drugačija nego pre samo nekoliko meseci, čak i oni koji ga ne vole priznaju jedno – Dejan Vukelić uspeo je da probije zid ćutanja i da u trenutku kada su mnogi poklekli pokaže da još postoje novinari koji su spremni da uđu u najtežu bitku kada je najneizvesnije.

 

REDAKCIJA KOJA NIJE SPUSTILA ZASTAVU  PRED TALASOM UVREDA I NAPADA

 

Naravno, Dejan Vukelić u toj medijskoj bici nije bio sam. Dok su mnogi okretali glavu, menjali strane ili pod pritiscima pristajali na narativ ulice, postojali su i oni koji nisu izdali svoju Srbiju, ni zemlju Miloša Obrenovića, Hadži Prodana i Lunjevice.

 

Težak i usamljen front protiv manipulacija, blokada i medijske histerije mesecima je držao  umalo sam  Glas zapadne Srbije – jedna od retkih redakcija koja je odbila da učestvuje u blokadi škola, ulica, života i sopstvenog naroda.

 

Dok su drugi duvali u pištaljke, GZS je ostao uz kameru, mikrofon i pošten miran narod. Jasno i glasno govorili su da se pod Miloševim grmom ne sedi sa Turcima na putu i da Srbija ne sme biti talac uličnog pritiska, nasilja i političkih eksperimenata.

Zbog toga su bili vređani, targetirani, bičevani po društvenim mrežama i razvlačeni po opozicionim grupama i portalima. Pokušavali su da ih ućutkaju, slome i ponize. Ali nisu uspeli.

Jer neke redakcije ne brane samo uređivačku politiku – već pravo naroda da čuje i drugu stranu, pravo Srbije da ne poklekne pred galamom i pravo istine da opstane čak i onda kada izgleda da je ostala sama.

 

I možda će upravo zato jednog dana ostati zapisano da su, dok su talasi blokada i manipulacija udarali zapadnu Srbiju, postojali ljudi i mediji koji nisu spustili zastavu !!

GZS