Mali Bogdan, veliki domaćin: Sedam godina života, a zna sve kao matori

Ljig - U selu Brančić kod Ljiga, tamo gde se dan meri po suncu, a život po radu, živi Bogdan Nešović, dečak od samo sedam godina koji zna o selu i seoskim poslovima

više nego mnogi tri puta stariji. Njegove ruke su male, ali navikle na posao. Njegov pogled je detinji, ali razumevanje sveta oko sebe, ozbiljno, tiho i duboko.

 

Dok druga deca broje lajkovе i nivoe u igricama, Bogdan broji krave, ovce, jaja u gnezdu i jutra provedena u štali.

 

„On je naš ponos i naša uzdanica”

 

Najveći deo onoga što zna, Bogdan je naučio od dede Petka i bake Snežane Radovanović, ljudi čije su godine ispisane radom, a čije se znanje ne nalazi u knjigama, već u svakodnevici.

 

„Ponosni smo na njega. To je jedno divno dete koje se sa sedam godina iznenađujuće dobro razume u sve, u poljske radove, u poslove u kući, u život. On je naš ponos i naša uzdanica“, kažu deda i baba, dok ga gledaju kako sigurnim korakom ide prema toru.

 

Za njih, Bogdan nije dete koje treba čuvati. On je dete koje već čuva.

 

Majka Maja: „Sve što zna naučio je od babe i dede”

 

Bogdanova majka Maja otvoreno i iskreno govori o tome kako je njen sin odrastao.

 

„Bogdan je moj prvenac. Kasnije sam rodila i ćerku. Suprug je previše zauzet poslovima u Gornjem Milanovcu, a ja sam preokupirana brigom o ćerki, uz koju moram stalno da budem. Tako da su Bogdanovo vaspitanje i sve što je naučio, zapravo delo babe i dede“, kaže Maja.

 

U njenom glasu nema tuge, samo zahvalnost. Jer zna da je njen sin odrastao uz ljude koji su ga naučili kako se živi, a ne samo kako se postoji.

 

Mali domaćin sa velikim znanjem

 

Bogdan bez zadrške priča o svom danu, kao pravi domaćin.

 

„Imamo dve krave. Ja ih hranim, čistim štalu. Imamo domaće kokoške graorke, nose svaki dan, ja redovno otkupljam jaja. Imamo jedanaest ovaca u toru, jednu sam ja dobio na poklon. Jagnje se neke dva puta godišnje“, objašnjava Bogdan dok pokazuje životinje.

 

Priča dalje, ozbiljno, kao da govori o nečemu najprirodnijem na svetu:

 

„Kozu muzemo, mleko koristimo za nas. Pije seka, dobro je za zdravlje.“

 

 

Zemlja, traktori i četiri i po hektara odgovornosti

 

Letos je, kaže, radio rame uz rame sa dedom.

 

„Ja i deda smo sve radili. Imamo oko četiri i po hektara zemlje. Kosimo, imamo sve mašine. Traktor je tridesetpetica, stavili smo mu nove gume. Star je, mislim oko četrdeset godina, ali nas dobro služi“, priča Bogdan.

 

Plugove nemaju, ali to nije prepreka.

 

„Kad oremo, pozajmimo od komšije“, dodaje, kao da je to najnormalnija stvar na svetu – jer na selu i jeste.

 

„Selo nikada ne bih napustio”

 

Iako je jesenas krenuo u školu, prilagođavanje mu nije lako palo.

 

„Teško mi je bilo kad sam pošao u školu. Nisam mogao da se naviknem. Ali svaki dan sam opet ovde. Uspevam. Ovde mi je prelepo“, kaže Bogdan.

 

Na pitanje da li bi ikada napustio selo, ne razmišlja ni sekund.

 

„Ne bih selo nikad napustio. Ovde mi je najlepše.“

 

Dete koje podsetća šta znači biti čovek

 

Bogdan Nešović nije samo priča o detetu koje zna da muze kozu i vozi traktor. On je priča o porodici, o prenošenju znanja, o selu koje još diše, o detinjstvu koje nije ukradeno – već ispunjeno.

 

U vremenu kada mnogi beže sa sela, Bogdan u Brančiću pokazuje da budućnost još ima koren.

 

I zato – nećete verovati – ali ponekad je dovoljno imati sedam godina, dedu, babu i zemlju pod nogama, pa da znaš više o životu nego mnogi odrasli.

 

 

Glas zapadne Srbije