Упознајте јединог бачвара у Србији: Ево чему служи чабар, а за шта шафољ

Златибор - Данас ноге и веш перемо у пластичном лавору, а воду не доносимо са извора већ је имамо у кући.

Међутим, некада је све то било много другачије и за све је постојало, нећете веровати - посебно буренце! Мирко Ковчич који има 90 година најстарији је бачвар у златиборском селу Рожанство, а у свом радном веку направио је преко 30 хиљада буради.

"Нема сира без чабрића, ни ракије без бурића", каже уз осмех овај вредни старац и објашњава како су дрвене посуде некад добијале имена.

У Ковчићима се занат преноси са колена на колено

"Прво смо правили мале качице за мужу и млеко, то су биле - крављаче, а онда и чабар за остављање сира и кајмака. Воду смо доносили у буцама од 20 килограма, неко на коњу, а неко на раменима", прича Мирко.

У то време није било купатила, па су вредни мајстори правили и бурад за купање.

"Шафоњ је било буре у ком су се прале ноге, где се купало, а у њему су жене прале веш. Није било лако као што је данас. Буре је било тешко, па док донесеш воду у буци и док се окупаш прође дан", рекао је Мирко.

Уз буренцад Мирко се скућио, хранио породицу и одшколовао децу. Некад је ово златиборско село било познато по бачварима, а данас се овим занатом баве само Ковчићи.

Сваки бурић има своју намену

"Пре је свака друга кућа имала бар по једног мајстора. Али су нас прегазили технологија и пластика. Наш шафоњ за прање трајао је годинама, а лавор вам пукне за месец дана, али узалуд, буриће сад ретко ко купује", прича овај занатлија.

Мирка је наследио син Милисав који данас прави буриће за ракију и вино.

"За добро буре најбитнија је добра грађа. Ми користимо храстово дрво јер је оно најквалитетније, а то даје посебан мирис и укус свему што у њега ставите", рекао је Милисав.

Данас Мирков син Милисав прави бачве за ракију и вино

Прављење бурета почиње од постављања данцета, а онда се ређају савијене даске зване дуге.
"Да би савили дрво, морамо наложити добру ватру, али даске не смеју да горе, треба се пронаћи права мера. И онда кад се довољно угреју оне се савијају и ређају на данце", открива Милисав тајну свог заната.

Ови Златиборци једни су од ретких који су наставили да се баве овим старим српским занатом, омладина је отишла у град, па је велико питање да ли ћемо буриће за десетак година гледати само на старим сликама.

ГЗС