Cumur se nekada koristio i u mnogim drugim zanatima. Proizvodnja cumura je danas retko i skoro zaboravljeno zanimanje a cesto ga nazivaju i garavi zanat, zbog toga sto je rec o drvenom uglju. Dragacevci smatraju da se najbolji cumur pravi bas u njihovom kraju i tu se jos uvek zadrzalo ovo retko zanimanje.

Stotinama godina unazad u dragacevskim selima Kotraza i Vuckovica drveni ugalj - cumur se proizvodi na isti nacin.
"To je tradicija gornjeg kraja Dragaceva: metarska drva, krompir i cumur, dok je donji deo poznat po krecu", kaze Vidan Jovanovic iz Kotraze.

Cumurane se zidaju u krug u obliku kupole od ceramide ili nepecene cigle, oblepljuju blatom, a kad se potpale moraju i da se redovno "hrane".
"Kad natrpamo drva- naranimo cumuranu i potpalimo, ventili se skroz zatvaraju, onda se poklopac spusti, ventili se onda otvaraju i pocinje da pusi", prica Branislav Dukanac iz Vuckovice.

Cumur se pece citavu sedmicu, a kad je gotovo, na kraju se otvori poklopac i cumurana ostavi ostavi na miru dan-dva da se pogasi a onda se ceka da se "sladi". Cumur moze da se vadi i posle sedam dana.

Cumurane su najcesce postavljene pored zabrana, blize reci ili bilo kakvom izvoru zbog gasenja. U cumuranu moze da ide svako drvo, cumurana ga proguta i u ugalj pretvori i cepanicu i zilu, ali za dobar cumur potrebno je i kvalitetno drvo.
"Najbolja su drva bukova i cerova, mlada cerovina jer ima najjacu kaloriju. Sad se upotrebljavaju skoro sva drva i jabukova i kruskova. Za kovace je najbolji sljivov cumur", tvrdi Dukanac.

Ovaj zanat jedan je od najstarijih ali i najtezih. Nekada je od njega moglo ponesto i da se stekne. Danas je to samo pomocna delatnost "da se uzme neki dinar".
"Sad je malo potrosaca, a ne kao sto je nekad bilo, imalo je dosta potrosaca, a sad ispeces i cekas dok naidje kupac", zali se Dukanac.

Cumur su nakada koristili limari, kazandzije i kovaci a dans ga koriste samo rostiljdzije.
Izvor
Cacak press