KABLARCI SU ČUVALI OGNJIŠTA KADA IH JE DRŽAVA ZABORAVLJALA — DANAS IM SE SRBIJA VRAĆA

Čačak - Predsednik Srbije ne dolazi na planinu bez istorije. Dolazi među narod čije se postojanje meri vekovima, čija su se vera i čast potvrđivale onda

 

kada je Srbiji bilo najteže i koji je, uprkos carstvima, ratovima i decenijama zaborava, ostao na svojim ognjištima.

Pod liticama Kablara, u manastiru Nikolje, boravio je knez Miloš Obrenović. Ovčarsko-kablarske svetinje obilazio je i Vuk Stefanović Karadžić, zapisujući njihovu prošlost i čuvajući je od zaborava. Rošci se u pisanim izvorima pominju još 1476, a Vrnčani 1528. godine.

Carstva su nestajala, granice se pomerale, a Kablarci su ostajali. Kosili su strme livade, orali kamenitu zemlju, podizali porodice i čuvali manastire koje je narod s razlogom nazvao Srpskom Svetom Gorom.

 

ČVRKIĆI – KABLARSKI ORLOVI KOJI SU OSTAVILI TRAG U ČITAVOJ SRBIJI

 

Među porodicama koje su obeležile istoriju Kablara posebno mesto pripada Čvrkićima iz Rožaca. Braća Vojko i Mihailo Čvrkić ostala su upamćena kao „kablarski orlovi“ – obrazovani, politički aktivni i uticajni ljudi koji su glas svog planinskog zavičaja proneli do Narodne skupštine i državnog vrha. Vojko Čvrkić, pravnik i narodni poslanik, bio je potpredsednik Narodne skupštine, ministar pošta, telegrafa i telefona, a potom i ministar bez portfelja. Za njegovo ime vezuje se izgradnja nove čačanske pošte 1938. godine, tada jednog od prvih velikih objekata moderne arhitekture u gradu. Ali Čvrkići nisu zaboravljali planinu iz koje su potekli: njihova sudbina, politička borba i tragični ratni kraj ostali su duboko utkani u istoriju Kablara.

Njihovi potomci i danas žive i rade pod Kablarom. Tamo gde su nekada kretali poslanici i ministri, danas se razvija seoski turizam, dočekuju gosti i služe proizvodi sa kablarskih imanja. Tako se istorija Čvrkića ne završava u starim knjigama – ona nastavlja da živi na zemlji njihovih predaka.

 

GODUN – MESTO NA KOJEM JE ODBRANJEN PUT PREMA SUVOBORU

 

Kablar nije bio samo duhovno utočište. Bio je i bedem.

Na kablarskom brdu Godun, u Vrnčanima, 1914. godine odigrala se jedina veća bitka na području Čačka tokom Prvog svetskog rata. Srpski vojnici su na tim visovima dočekali austrougarske jedinice koje su nastojale da prodru iz pravca Požege i preseku put prema Suvoboru.

Značaj Godunske bitke bio je mnogo veći od prostora na kojem je vođena. Zaustavljanjem neprijateljskog prodora sačuvan je važan pravac prema položajima srpske vojske, dobijeno je dragoceno vreme za njeno pregrupisavanje i dat doprinos velikom preokretu u Kolubarskoj, odnosno Suvoborskoj bici.

U lokalnim zapisima Godun se pamti kao prva pobeda srpske vojske u okviru šire Kolubarske operacije – one bitke u kojoj je iscrpljena i gotovo otpisana Srbija ustala, krenula u protivnapad i zadivila svet. Kolubarska bitka trajala je od 16. novembra do 15. decembra 1914. i završena je potpunim porazom austrougarskih snaga.

Na Godunu je danas spomen-obeležje kablarskim ratnicima. Ono podseća da se velika pobeda nije rađala samo u štabovima i na poznatim bojištima, već i na neprohodnim seoskim kosama, na kojima je svaki položaj branio čovek koji je iza leđa imao svoju kuću, porodicu i Srbiju.

 

NJIHOVI SINOVI STIGLI SU DO SOLUNA

 

Kada je otadžbina pozvala, Kablarci su silazili sa planine i odlazili u rat.

Borili su se kod Prizrena i Ljume, stigli do Jadranskog mora, prošli golgotu Albanije, vaskrsli na Krfu i učestvovali u proboju Solunskog fronta. Njihova imena ostala su uklesana na spomenicima Rožaca, Vrnčana, Jančića i okolnih sela.

Mnogi se nisu vratili. Oni koji jesu, vratili su se svojim njivama, kućama i porodicama, često bez velikih reči o onome što su preživeli.

Kablar zato nije samo planina lepih pogleda. To je planina potomaka Solunaca – ljudi čiji su očevi i dedovi pešice prošli put od kablarskih vrleti do Soluna i nazad, noseći Srbiju sa sobom.

 

PLANINA KOJA JE SRBIJI DALA DVA PATRIJARHA

 

Malo je krajeva koji su tako duboko povezani sa duhovnom istorijom Srbije.

U manastiru Blagoveštenje pod Kablarom monaški zavet primio je Gojko Stojčević i dobio ime Pavle. Čovek koji će kasnije postati jedan od najvoljenijih poglavara Srpske pravoslavne crkve upravo je ovde započeo svoj monaški put. Patrijarh Pavle vraćao se Blagoveštenju i smatrao ga svojim drugim domom.

Drugi srpski patrijarh izrastao je iz samog kablarskog kraja. Patrijarh Irinej, rođen kao Miroslav Gavrilović 1930. godine u selu Vidova, odrastao je pod Kablarom, među ovim narodom i svetinjama. Sa kablarskih obronaka njegov put vodio je preko Prizrena, Atine i Niša do trona Svetog Save.

Za ovaj prostor vezani su brojni episkopi, arhimandriti, igumani i duhovnici. Ovčarsko-kablarski manastiri nisu bili samo građevine u stenama: bili su škole, prepisivački centri, skloništa, bolnice i mesta na kojima se čuvala svest naroda kada nije bilo njegove slobodne države.

Zato se može reći da je Kablar Srbiji dao ratnike koji su stigli do Soluna, državnika koji je postao ministar i dvojicu patrijarha – jednog rođenjem, a drugog monaškim rođenjem.

 

VIŠE OD VEKA POSLE KRALJEVSKIH PUTOVANJA

 

U kablarskim porodicama sačuvano je predanje o prolasku Petra Karađorđevića kroz ovaj kraj. Prema priči koja se prenosila sa kolena na koleno, budući kralj stigao je starim putem preko zapadne Srbije, u fijakeru sa četiri bela konja, a u selu ga je dočekao kmet Proko Todorović i ugostio u svojoj kući.

Pisani izvori potvrđuju da je Petar Karađorđević tajno prelazio Srbiju pre stupanja na presto, kao i da je kasnije kao kralj putovao po Zlatiboru u koloni fijakera. Tačnu godinu i trasu preko Kablara tek treba potvrditi neposrednim arhivskim dokumentom, zbog čega ovaj dragoceni zapis treba predstavljati kao porodično i seosko predanje.

Ali jedno je nesporno: više od jednog veka posle vremena kralja Petra, najviši predstavnik države ponovo stiže na kablarske visove.

Ne dolazi samo da otvori stakleni vidikovac. Dolazi na Godun junaka, među potomke Solunaca, pod planinu kneza Miloša, Vuka Karadžića, „kablarskih orlova“ Čvrkića i dvojice srpskih patrijarha.

Dolazi među ljude koji nisu napustili Kablar ni kada do njihovih kuća nije bilo dobrog puta, kada je dalekovod pucao pod svakim većim nevremenom i kada je izgledalo da će planina ostati slepo crevo Srbije.

 

DAN KADA SE DRŽAVA VRATILA KABLARU

 

Zato ovaj dolazak ima značenje mnogo veće od protokola.

To je susret savremene Srbije sa narodom koji je preživeo carevine, ratove, seobe i decenije zaborava. To je priznanje ljudima koji su čuvali svoje kuće, zemlju, grobove predaka i svetinje onda kada su putevi bili loši, sela se praznila, a pomoć izgledala daleko.

 

 

Sada na Kablar stižu put, sigurnija struja, turisti i nova prilika za život. Na vrhu planine otvara se vidikovac sa kojeg će čitava Srbija moći da vidi meandre Zapadne Morave, manastire Srpske Svete Gore i zemlju koju su generacije Kablaraca branile, obrađivale i čuvale.

Kablarci istoriju nisu dobili izgradnjom vidikovca. Oni su je oduvek imali.

Vidikovac će samo omogućiti čitavoj Srbiji da tu istoriju konačno vidi.

 

GZS(G.Nikolić)