DRAGOSLAV TOMOVIĆ IZ TAKOVSKOG KRAJA POSLEDNJU LJUBAVNU AVANTURU IMAO U 92. GODINI – „ŽENA JE POLA ČOVEKA!”

GORNJI MILANOVAC/ KOŠTUNIĆI – Kada čovek zakorači u stotu godinu, očekivali biste da govori o bolestima, lekovima i godinama koje su ga sustigle.

 

Ali ne i Dragoslav Tomović! Ovaj vremešni domaćin iz takovskog kraja radije priča o radu, ženama, ljubavi i životu koji je, kako kaže, proleteo kao jedan jedini dan.

A kada smo ga upitali kada je poslednji put bio zaljubljen i imao intimnu vezu, odgovor nas je ostavio bez reči.

„U devedeset drugoj!”, rekao je Dragoslav, sasvim ozbiljno, kao da govori o nečemu što se dogodilo juče.

I nećete verovati, za njega je to najnormalnija stvar na svetu!

STO GODINA PROLETELO KAO JEDAN DAN – „JA SAM SAMO RADIO, ZA MENE JE RAD BIO SVETINJA”

Dragoslav Tomović rođen je 14. aprila 1928. godine, a prema sopstvenoj računici već je duboko zakoračio u desetu deceniju života. Njegova životna priča počela je u sirotinjskoj kući, u vreme kada se za koru hleba borilo radom, znojem i upornošću.

Na pitanje kako je prošao gotovo čitav vek, Dragoslav odgovara jednostavno:

„Prođe, ne znam, brzo prođe. Ja mislim da je juče bilo.”

A kada smo ga upitali kako je moguće da sto godina proleti tako brzo, nasmejao se i objasnio:

„Pa proleti, u nekom radu. Ja sam samo radio. Ja sam strašno voleo raditi. Za mene je rad bio svetinja.”

Upravo u toj rečenici možda se krije najveći deo njegove životne filozofije. Dragoslav nije čekao da mu život nešto pokloni. Sve što je stekao, stekao je svojim rukama.

DETINJSTVO BEZ IGRAČAKA: ZA KOMAD PROJE ČUVAO TUĐU STOKU

U Dragoslavovom detinjstvu nije bilo ni skupih igračaka, ni trotineta, ni bezbrižnih raspusta. Umesto toga, još kao dečak odlazio je u službu kod imućnijih seoskih domaćina.

Čuvao je ovce i goveda, radio teške poslove i pomagao porodici da preživi.

U njihovoj kući, priseća se, nije bilo gotovo ničega.

„Mi smo imali jednu stolicu i jednu klupu. Šestoro naroda. Mi smo stanovali u kući od devet kvadrata”, priča Dragoslav.

U takvoj sirotinji komad hleba bio je najveće bogatstvo.

„Ako imaš leba, ti imaš sve. A sad ne vredi ni od kolača ništa”, kaže ovaj stogodišnjak, poredeći nekadašnje i današnje vreme.

Ipak, ono što iznenađuje jeste da se Dragoslav tog siromaštva ne seća sa gorčinom.

Naprotiv.

„Ali život je bio mio. Mi smo bili veseli, zadovoljni, zdravi”, govori, kao da je upravo u toj skromnosti pronašao ono što mnogi danas uzalud traže u bogatstvu.

DVA I PO RAZREDA ŠKOLE, A ZNAO PET ZANATA!
Dragoslav je završio svega dva i po razreda osnovne škole. Ali to ga nije sprečilo da postane vrstan majstor.

Naučio je stolarski, tesarski, armirački, betonerski, pa čak i električarski zanat.

I to uglavnom gledajući druge kako rade.

„Meni ne treba ništa, samo da vidim kako izgleda”, objašnjava Dragoslav.

Tvrdi da je stolarski zanat savladao za svega mesec dana, dok je služio kod jednog domaćina.

Za njega nije bilo nemogućeg posla.

Znao je da napravi vrata i prozore, da podigne konstrukciju, armira beton, ali i da obrađuje zemlju.

Kasnije je radio na velikim građevinskim poslovima, gde su njegov rad, kako kaže, nadzirali i strani stručnjaci.

„Mene su nadzorni organi bili Englezi, Italijani. Sve moje radove koje sam radio snimali su Englezi, Italijani”, ponosno se priseća.

Iako je imao malo škole, nikada nije smatrao da je zbog toga manje vredan.

Njegova diploma bile su njegove ruke.

RAT, ČETNICI, PARTIZANI I VREME KADA JE HLEB BIO NAJVEĆE BOGATSTVO

Drugi svetski rat zatekao ga je u službi kod jednog seoskog domaćina.

Seća se vremena kada su ljudi odlazili na vojne vežbe, kada se govorilo o nadolazećem ratu, a potom i aprilskih dana 1941. godine.

„Ovde bili ravnogorci, četnici. Bilo je partizana”, priseća se Dragoslav.

Na pitanje kako je narod tada živeo, odgovara da su se ljudi trudili da sačuvaju jedni druge i prežive teška vremena.

Za njega je najvažnije bilo imati nešto za jelo.

„Najvrednije leba. Ako si imao, ti si sve imao. Ako nema leba, to je vrlo loše”, kaže.

Rat je prošao, ali sirotinja nije nestala preko noći. Trebalo je krenuti dalje, tražiti posao i graditi život iz početka.

SA DESET PRSTIJU U BEOGRAD – OD SPAVANJA U BARAKAMA DO VRSNOG GRAĐEVINCA
Posle rata, Dragoslav se, poput mnogih siromašnih srpskih sinova, obreo u Beogradu, u potrazi za korom hleba i golom egzistencijom.

Nije imao ni novca ni poznanstava.

Imao je samo deset prstiju, zanat koji je naučio gledajući druge i volju očeličenu u teškom detinjstvu.

Prvih šest meseci spavao je u barakama, u uslovima koje danas malo ko može i da zamisli.

„Ja sam spavao u barakama nekim, dole na patosu, šest meseci, dok se nisam snašao”, priseća se.

Potom je dve godine radio kod privatnika, a kasnije se zaposlio u velikoj građevinskoj firmi.

Učestvovao je u izgradnji puteva i drugih objekata širom tadašnje države.

Radio je naporno, ali nikada nije žalio zbog toga.

Naprotiv, na te godine gleda kao na vreme kada je od siromašnog seoskog dečaka postao samostalan čovek.

„ŽENA JE POLA ČOVEKA!” – DRAGOSLAV OTKRIO TAJNU DUGOG ŽIVOTA

I kada pomislite da ste čuli sve o njegovom životu, Dragoslav iznenadi još jednom pričom.

Na pitanje šta ga je održalo gotovo čitav vek, pored rada i upornosti, bez mnogo razmišljanja pominje žene.

„Ja sam samo to voleo”, kaže.

„A šta si voleo?”, pitamo ga.

„Žene. Pa voleo žene. Jer ništa drugo ti nemaš u životu, samo ti žena glavna.”

A onda izgovara rečenicu u kojoj se, čini se, nalazi čitava njegova životna mudrost:

„A kad žene nestane, nestalo čoveka pola. Žena vredi isto pola čoveka.”

I tu priči nije kraj.

Kada smo ga upitali da li je tačno da je intimnu vezu imao i u devedeset prvoj godini, Dragoslav nas je odmah ispravio.

„U devedeset drugoj!”

„Nemoj me lagati, bogati!”, uzvratili smo u neverici.

„Istina. Cela istina”, odgovorio je bez dvoumljenja.

I dok mnogi u njegovim godinama odavno žive samo od uspomena, Dragoslav pokazuje da ljubav, nežnost i potreba za bliskošću ne moraju da imaju rok trajanja.

Za njega godine nisu prepreka da čovek ostane vedar, duhovit i pun života.

U RODNOJ BUKOVAČI DOČEKUJE PRVO STOLEĆE – SREĆA JE U OBIČNIM STVARIMA
Danas Dragoslav Tomović živi samostalno u svom domu u zaseoku Bukovača, u selu Koštunići, u takovskom kraju.

Iza njega su rat, siromaštvo, teški poslovi, godine provedene na gradilištima, brojni susreti i ljubavi.

A kada sve sabere, čini se da mu je najvažnije što je ostao svoj čovek.

Nije se obogatio preko noći, nije imao visoke škole niti lagodan život. Ali je radio, stvarao, voleo i nikada nije prestao da veruje da život, uprkos svim mukama, može biti lep.

I tako Dragoslav Tomović, ispunjen i zadovoljan, u svojoj rodnoj Bukovači, tamo gde je sve počelo, spokojno broji godine koje ga dele od prvog stoleća života.

Preturio je preko glave i ratove, i nemaštinu, i mnoge životne muke, ali je sačuvao ono najvrednije – mir u duši i radost u srcu.

A ako je suditi po njemu, tajna srećnog života nije ni u bogatstvu ni u velikim stvarima, već u onim malim, običnim, koje čoveku ispune dušu.

Jer nije bogat onaj ko mnogo ima, već onaj kome je i ono što ima dovoljno da bude srećan.

GZS – Nećete verovati