Mir ili ulica – ključni dan za stabilnost Srbije, poslednja šansa za „obojenu revoluciju”

Za subotu je u Novom Sadu zakazan veliki protest koji, prema najavama organizatora, ima za cilj odavanje počasti žrtvama nedavnih događaja. Međutim, način na koji se okupljanje promoviše i retorika koja ga prati izazivaju zabrinutost dela javnosti da se iza građanskog nezadovoljstva može kriti pokušaj destabilizacije države i borba za vlast koja bi mogla dovesti do ozbiljnih sukoba.

 U poslednjim nedeljama svedoci smo učestalih poziva na masovna okupljanja, blokade saobraćajnica i institucija, kao i pokušaja da se društveni nemiri prikažu kao borba za slobodu. Takvi modeli političkog pritiska, poznati iz ranijih iskustava u regionu, često su vodili slabljenju države i unutrašnjim podelama koje su dugoročno ostavljale teške posledice po društvo.

Posebno zabrinjava način na koji se mladi ljudi, studenti i profesori uključuju u političke aktivnosti koje prevazilaze okvire akademskog delovanja. Zatvaranje škola i univerziteta, kao i korišćenje dece i omladine u političke svrhe, ne doprinosi demokratiji — naprotiv, ugrožava je.

Šta Srbija može da izgubi?

Srbija danas ima mnogo toga da izgubi. Uprkos teškoćama, postignuti su konkretni rezultati u infrastrukturnom razvoju, podršci poljoprivredi i jačanju ekonomije. Ti pomaci nisu razlog za samozadovoljstvo, ali potvrđuju da se društvo može razvijati bez nasilja i destrukcije.

U trenucima kada je granica između političkog aktivizma i destruktivne pobune tanka, važno je sačuvati prisebnost. Kritika vlasti je deo demokratije, ali rušenje institucija nije put ka promenama — to je put ka haosu. Srbija mora da odvoji iskreno građansko nezadovoljstvo od političkih manipulacija koje mogu ugroziti stabilnost zemlje.

Mir, stabilnost i rad ostaju jedini način da se izbegne ponavljanje grešaka iz prošlosti. Svaka država koja je dopustila da ulica zameni dijalog, na kraju je platila visoku cenu.

Zapadna Srbija: Ko bi preuzeo vlast u slučaju političkih promena?

U slučaju mogućih promena na lokalnom nivou, najčešće se pominju imena opozicionih aktera iz zapadne Srbije — Čačka, Gornjeg Milanovca i Užica. Jasno je kao dan da su studenti samo paravan, i da bi ih politčari već prvi dan izbacili iz igre. Uostalom nema takvog primera u svetu gde su studenti došli na vlast niti je moguće sem u diznilendu da deca vladaju.

U Čačku, aktivni su Stojan Marković, Pavle Jelesijević i Ivan Ćalović, koji su organizovali niz protesta i političkih okupljanja. Njihovi nastupi izazivaju podeljena mišljenja — dok jedni tvrde da se bore za demokratiju, drugi ih optužuju za populizam i izazivanje incidenata. Kritičari ukazuju da su neki od njih ranije bili deo vlasti,članovi režimske stranke i da sada nastupaju sa suprotnih pozicija.

Pavle Jelesijević, najbliži saborac Stojana Markovića i član ,,ujedinjene opozicije” koju čini i gg Ivan Ćalović danima poziva u Novi Sad za 1. novembar gde može doći do ozbiljnih sukoba i neželjenih scena

U Gornjem Milanovcu, opoziciju predvode Damir Agović i Mirsad Hamidović, koji su poznati po oštroj retorici i ne primerenim rečima  na račun aktuelnog predsednika Dejana Kovačevića i čestim sukobima sa lokalnim vlastima. Njihovi politički nastupi izazivaju reakcije u javnosti, ali svaka kritika mora ostati u granicama pristojnosti i poštovanja različitosti — verske, etničke i političke. U demokratskom društvu, pripadnost bilo kojoj veroispovesti ne sme biti osnov za diskvalifikaciju političkih stavova. Ipak dogodio se presedan da upravo ova dvojica predvode Takovce u rušenju Takovaca sa vlasti  u „Rudničko nahiji” .

Damir Agović i Mirsad Hamidović brutalno vređaju predsednika Gornjeg Milanovca Dejana Kovačevića

U Užicu, opozicija je podeljena. Radovan Novaković pokušava da okupi različite frakcije i predstavi se kao umerena snaga, ali izveštaji ukazuju na međusobne nesuglasice i optužbe unutar opozicionih redova. Takvo stanje otežava formiranje jasne politike i zajedničkog programa. ,,Crni labud,, užičke opozicije  za otimanje vlasti svakako je deponija Duboko, ali ta priča ide sve teže i sve je više građana koji znaju da će smeća biti i ako bi oni nekim slučajem došli na vlast.

Potreba za odgovornošću

Ako bi došlo do nagle promene vlasti, zapadna Srbija bi mogla da se suoči sa neizvesnošću i dodatnim podelama. U situaciji kada političke ambicije nadvladaju programske ciljeve, gubitnici su uvek građani.

Zato je ključno da se politički procesi odvijaju mirno, kroz institucije i dijalog, a ne kroz pritiske i nasilje. Cilj mora biti jača i stabilnija Srbija — država u kojoj se neslaganja rešavaju razgovorom, a ne sukobima.

Srbija mora da izabere mir umesto sukoba, naivnost ima skupu cenu

Srbija danas stoji na raskršću. Možemo birati između tenzija i dijaloga, između haosa i stabilnosti. Kritika vlasti je neophodna i zdrava, ali nasilje, uvrede i pritisci ne vode boljitku. Samo mir, rad i poštovanje zakona garantuju da ćemo izbeći greške koje su u prošlosti skupo koštale naš narod.

Sa druge strane sve je više jasno da je Aleksanda Vučić u stvari  izgovor da se Srbija i srpski narod obore na kolena. Nije prvi put, u bliskoj budućnosti naslušali smo se da će nam odmah biti bolje ako isporučimo Slobu na Vidovdan, ako Pavkovića i srpske generale predamo u njihove kazamate, ako Karadžića i Mladića predamo il prodamo njima koji itekako misle o nama,.. za naše dobro. Šta je bilo ,,viđesmo”. Zato use i u svoje kljuse, upamet se narode, kao što je već neđe zapisano  i vekovima važi –poštuj bližnjeg svog,ne sili se, ne ubij, ne ukradi, ne laži...

GZS(G.Nikolić)