Филм о војводи Бојовићу - дуг Србије

Нова Варош - На 78. годишњицу смрти Удружење потомака ратника покренуло иницијативу

да се животни пут, ратничке заслуге и судбина славног земљака – преточе у играно-документарни филм. Победе Прве армије, којом је командовао Бојовић, биле су посмртна звона за две монархије: Отоманску и Аустро-Угарску.

Негде у позним годинама војвода Петар Бојовић (1858-1945) је, кажу, говорио:

– Мој живот, то су наши ратови...

Исту реченицу понављао је и члан драме Књажевско српског театра у Крагујевцу, Здравко Малетић у монодрами „На таљигама у вечност “, аутора Владимира Ђорђевића из Крагујевца, која се од маја 2015. године изводила широм Србије. На жалост, глумац Малетић, у неколико наврата гост Нове Вароши, преминуо је пре неку годину.

Монодрама „На таљигама у вечност “ и документарац у серији РТС-а «Великани» ( 2018. године) су, колико се зна, ретки уметнички формати који осветљавају животни пут, заслуге и судбину једног од четворице српских војвода с краја XIX и почетком XX века.

Корице књиге Одбрана Косовога Поља 1915.

– Снимање филма о војводи Петру Бојовићу је – дуг Србије и обавеза према младим нараштајима.

Ову поруку су на 78. годишњицу смрти војводе, 19. јануара, упутили чланови Удружења потомака ратника 1912-1920. „Војвода Петар Бојовић“ у Новој Вароши. Од општинског руководства и земљака, кулгурних и јавних радника у Београду и расутих широм Србије – затражили су да се заложе и око филмског пројекта окупе историчаре, филмске и друге ствараоце.

Ратник - војничко знање и официрска част

А има се шта памтити и спомињати...

Када је Петру било било девет година, породица је побегла из бесудне земље, преко границе на Јавору, у моравички део Старог Влаха.

Под заставом отаџбине Бојовић је провео 46 година. У први, од шест ослободилачких ратова Србије од 1876-1918. године, отишао је из школске клупе. Био је увек међу најбољима – од школе до војничког чина. Стратег у припрема војске за одбрану отаџбине и вешто вођење многих битака, од којих су неке непосредно утицале на исходе ратова.

Победе Прве армије биле су посмртна звона за две монархије: Отоманску и Аустро-Угарску. У Кумановској бици 1912. године Бојовић је начелник штаба Прве армије, којом је командовао и у пробоју Солунског фронта.

Почаст код споменика на Тргу војводе Петра Бојовића, Фото: Ж. Раденковић

Војнички позив за војводу Бојовића био је завештање војсци, a он је постао симбол истинске оданости отаџбини и народу. Одговоран српском барјаку, еполетама на својим раменима, ордењу на грудима, одговоран пред сваким редовом у својим јединицама, најзад – у свакој одлуци вођен војничким знањем и официрском чашћу. Бојовић у ратовима није жалио свој живот, у миру није гледао на каријеру и почасти.

У књизи „Војвода Петар Бојовић између похвале и покуде“ (Медија центар „Одбрана“, Београд, 2014), Божидар М. Јововић, подсећа, поред осталог:

– Стари војвода, као добродушни слуга отаџбине, запалио јој је упокојну свијећу, испратио је у нестанак. Доживео је да буде роб непријатеља против кога се тако здушно и храбро борио. Кад је и њих испратио, дошли су ослободиоци да га презру и понизе. Смрт је била милостивија од живота. Одвела га је да га закрили у вјечном почивалу на Новог гробљу.

Војводини малобројни биографи често су прескакали последњи чин животне драме у 87. години и велику мрљу на образу Србије:? Један од истраживача бележи.

– Умро је потпуно заборављен услед невиђене равнодушности за једно херојско доба. До београдског гробља тело војсковође довезено је у таљигама, 20. јануара 1945. Сахрањен је без војних почасти, еполета и униформе, на неугледној и запуштеној породичној гробници...

Парастос у цркви Свете Тројица, Фото: Н. Петрић

Сачуван је оригинал наредбе о недостојној сахрани у граду коме је 1918. године донео слободу, улазећи на челу војника што четири године нису славили крсну славу код куће. Власт је спречила окупљање грађана који су желели да испрате најмпађег и последњег српског војводу. Преко радипо-таласа је запретила:

– Онај ко покуша да дође на сахрану биће ухапшен и кривично гоњен...!

Снимање филма (уметничког, документарног, уметничко-документарног) допринело би да се обнавља памћење и негује сећање на славног претка и његове јунаке....

 

Златар инфо, Д. Гагричић / ГЗС