SNEŽNI JUNACI SA SUVOBORSKIH I MALJENSKIH VISOVA: PLANINCI PREDLAŽU ŽELJKA ZA  PRIZNANJE , EVO ZAŠTO

Dok se mnogi zimi sklanjaju u tople sobe, na padinama Maljena i Suvobora postoje ljudi koji tada tek počinju svoj dan. Ljudi

 zbog kojih planina nije slepa ulica, već put koji vodi do kuće, svetla i nade. Jedan od njih je Željko Jeremić, vozač teških mašina, čovek koji ove zime brine o više od pedeset lokalnih i seoskih puteva u najzabitijim krajevima zapadne Srbije.

Željkov radni dan počinje u cik zore – tačno u pet ujutru. Tada seda u kamion–čistač, svima poznatu grtalicu, i kreće da krstari putevima koje snežne vejavice umeju da zatrpaju do neprepoznatljivosti. Često taj dan potraje do ponoći. I tako danima. Bez kalendara. Bez sata.

Za mnoga planinska domaćinstva i usamljene staračke kuće, Željko je jedina veza sa svetom. Dočekuju ga kao rođenog. Nije retkost da, osim snega, sa sobom donese i ono najpotrebnije – hleb, so, lekove, poneki paket iz prodavnice, čak i duvan. Jer na planini, pomoć se ne meri obavezom, već ljudskošću.

Preksinoć, Željko nije bio samo vozač – bio je i vatrogasac. Kada se u selu Koštunići zapalila jedna kuća, on je zajedno sa svojim pomoćnikom Radovinom Mirkovićem stigao pre prvih komšija. Brza reakcija i prisebnost spasili su dom – šteta je ostala minimalna.

„Nema sumnje da Željko zaslužuje svako poštovanje“, kaže Ivan Damljanović, predsednik sela Koštunići.
„Sinoć sam ga zvao oko devet uveče. Javili su mu da je jedan stariji čovek u selu Gojna Gora polomio nogu. Tamo se nije moglo kamionom. Željko je upalio skip i otišao po čoveka. Pomogao mu je da se iznese i zbrine. Dao Bog da je kući stigao pre jedan–dva sata iza ponoći, jer jutros ga čeka novih dvadeset santimetara snega.“

Reči hvale stižu i iz Pranjana.
Radovin Veselinović, predsednik sela, kaže:
„Ja ne znam kad taj čovek spava. Nikad nije bilo da se ne javi na telefon. Sve puteve koje danas čisti od snega – on je letos nasipao, ravnjao, kopao kanale. Skoro sve ih je pravio i popravljao, a danas ih čuva od mećave. Nikad ga nisam video ljutog. Nikad nikome nije rekao ‘neću’. On prosto ne ume da odbije pomoć.“

Sam Željko o svemu govori skromno, gotovo kroz osmeh:
„Imamo solidne mašine i trudimo se da pomognemo narodu. Proći će sneg – kako da se ne odazoveš kad su ljudi u nevolji. Spavaću letos“, kaže u šali.
„Topli obrok nam ne treba. Narod nas sačeka sa čajem. Sad su slave, to nam je veća prepreka od snega – ne daju da prođemo a da bar ne uzmemo kafu, komad pršute…“

Za udaljena planinska sela, Opština Gornji Milanovac je obezbedila nove mašine, novi skip, kao i deponiju rizle i soli u Pranjanima, odakle se materijal razvozi i posipa po putevima. Predsednik opštine Dejan Kovačević tim potezom nije rešio samo zimske probleme, već i letnje – bujice, odrone i nasipanje puteva u ovim brdskim krajevima.

Za razliku od ranijih godina, kada se ovde grtalica nije mogla sresti, a kamion šodera čekao mesecima, danas su problemi rešivi u dan–dva. Narod se više ne plaši oluje ni mećave. Rešenje je očigledno dalo rezultate.

 

NAGRADA ZA ČOVEKA KOJI JE UVEK NA TERENU – I LETI I ZIMI

Zato su meštani pet suvoborskih sela odlučili da predlože Željka Jeremića za opštinsku nagradu. Na predsedniku opštine je da proceni, ali u narodu dileme nema.

Jer postoje ljudi koji ne mere radno vreme, ne broje sate i ne pitaju „zašto baš ja“.
Ljudi zbog kojih planina ostaje naseljena.
I zbog kojih se, čak i pod najvećim snegom, zna – nismo sami.

GZS