Заборављена битка која је спасила Србију 



 

Заборављена битка која је спасила Србију
12.08.2014. 11:55 | 4 коментар(а)



Ивањица – Неколико стотина људи присуствовало је парастосу изгинулим ратницима Студеничког

одреда Дринске дивизије, који су животе положили на олтару отаџбине 11. новембра 1915. године у Бици на врху Чемерна. Подаци говоре да је у овом важном боју страдало око 2000 српских и 625 аустро-угарских војника.

Значај ове неправедно заборављене битке је у томе што је она успорила напредовање непријатеља према Студеници, чиме је осигурана одступница Србија за повлачење преко Албаније и Црне Горе. Крајем 1915. године српска војска је била у дефанзиви, нападнута са три стране, а краљ, команда, главнина војске и много народа налазили су се на подручју Рашке док су наши јунаци одолевали Аустро-Угарима на Чемерну. То је била последња одбрана, којој је претходило неколико мањих сукоба на троглаву, Јелици, Врановцу и другим местима на потезу од Краљева ка Студеници.

Према речима историчара Јована Радовића Србија је спасена на овом планинском врху. На такозваном југозападном фронту, у одбрани краља, отаџбине и темеља српске државе, биле су Прва и Друга армија, са око 36 000 људи од Александровца до Ивањице. На Чемерну је дејствовало 17 600 војника, а око 4500 волова и коња вукло је топове. Са нашег подручја борили су се Студенички одред, Ужичка војска, друго и трећепозивци из Ужица, Косјерића, Пожеге, Ариља и делом, Ивањице, објаснио је он.

Аустријанци сахранили своје, кости српских војника још увек разбацане по планини

Тог 11. новембра 1915. године пао је снег преко метра. Аустријанци, предвођени генералом Кевешом изгубили су 625 људи које су покопали када је окопнио снег, а када су се промениле политичке прилике, 1935. године платили да се ископају и пребаце у отаџбину. А кости наших предака још су расуте по овој планини. Никада није направљена листа погинулих, никада ни један војник није достојно сахрањен. Зато је крајње време да се тај проблем заборава и срамоте реши. Архитекта Алекса Маричић из нашег удружења Братство Јован Бојовић дао је предлог за спомен костурницу, а захтев за изградњу поднели смо Министарству за рад и социјална питања и Војсци Србије, додао је Радовић.

На Чемерну су и данас видљиви остаци ровова, који сведоче о страдању српских одреда који су штитили одступницу државном и војном врху, војсци и народу и тако, омогућивши њихово уништење и дајући значајан допринос очувању и каснијем васкрсу државе српске након албанске голготе и Солунског фронта.

На скупу је донета одлука да се о стогодишњици битке, 2015. испод војничког крста сагради спомен-капела, где ће бити постављене мермерне плоче са именима погинулих, која буду пронађена у архивама.

Обележавање 99. годишњице битке на Чемерну организовали су потпомци погинулих ратника Студеничког одреда Дринске дивизије и Ужичке војске, братство „Јован Бојовић“ из Краљева, удружење „Краљевина Србија“, породица Розгић и мештани села Осоница, град Краљево општине Ивањица и Лучани и многобројни поштоваоци краљевских ратника Србије, Надибра, Драгачева, и Старог Влаха.

Глас западне Србије

















Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије

Телефон: 032 347 001 | Мејл: redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (4)

  • Monarhista      | 12.Aug 2014.22:23 h

    I neko reče "nije smela bitka da se pomene za vreme Tita". Možda, ali zašto kralj Pero nije sahranio i podigao spomenik poginulim srpskim vojnicima. Pa njegovo su d..e štitili.
  • Raško      | 12.Aug 2014.20:45 h

    Valjda neću zbog ovog komentara dobiti dve godine zatvora, kao Nušić...
  • Ханибал Ле      | 13.Aug 2014.08:38 h

    Branislav Nušić je rođen kao Alkibijad Nuša, Cincarin iz Banata. Beograd ga je prihvatio, ali Beograd je i onako svakoga prihvatao, oduvek. I Matoša, i Krležu, pred Drugi svetski rat kada je za izvesno vreme morao da se skloni iz Zagreba, i Tina Ujevića - da ne nabrajam, spisak bi bio predugačak. Tačno je da je učestvovao u balkanskim ratovima, i u Velikom ratu, istina je i da mu je sin stradao. Pisao je, večito nezadovoljan društvom i sredinom u kojoj je živeo. Bio je u diplomatskoj službi, doduše nešto malo i u zatvoru. Naša deca čitaju Nušića u školskoj lektiri: prihvaćen je kao neosporna vrednost. Da li je tako? Koliko je vredno to što je pisao? Nikada nije bio ni za mali prst jednom Bori Stankoviću, Disu, da ne govorim o Crnjanskom i Andriću. Tridesetih godina prošlog veka počela je da objavljuje svoje "lake" romane Mirjam - rođena sestra Stevana Jakovljevića, pisca "Srpske trilogije". Bilo je to nešto novo u našoj kulturi, u našoj književnosti; složene ljubavne teme u građanskom društvu po prvi put su bile javno obrađivane. Tek docnije će se na zapadu pojaviti Fransoaz Sagan, i Kolet, sa sličnim temama. Mirjam je jednom prilikom dala svoj rukopis na čitanje Branislavu Nušiću. Uobičajeno je da mlađi pisac traži mišljenje starijeg i iskusnijeg i da očekuje sugestije za dalji rad na tekstu. Nušić joj nikada nije vratio taj rukopis. Tema obrađivana u njemu ubrzo se pojavila u Nušićevim pozorišnim komadima, pod njegovim imenom...
  • Raško      | 12.Aug 2014.20:43 h

    ... U Srbiji prilike su take. Babe slave, preziru junake... B.Nušić 1887.
  • Миленко      | 12.Aug 2014.17:50 h

    Слава им. Слава свим заборављеним и најбољим Србима, који нису питали да ли треба, који нису калкулисали. Који су једноставно учинили оно што је у том моменту морало да се уради. Данашње генерације треба да се стиде што су такве јунаке, а поред тога и своје претке ЗАБОРАВИЛИ и Одбацили. Нека им је вечна СЛАВА и ХВАЛА за све
  • Ханибал Ле      | 13.Aug 2014.08:14 h

    Тако је! Србија, која је тада имала једва нешто више од 4 милиона становника, исцрпљена у Балканским ратовима, ушла је у нови рат са монархијом од око 60 милиона становника. Али тада је Србија била национално хомогена. Срби су доживљавали државу као своју. (Запитајмо се, да ли је то сада случај?). Мобилизација је превазишла очекивања, кажу да је одзив био изнад 100%, што нигде никада није забележено. Касарне нису имале капацитета да приме све који су одмах дотрчали (треба погледати почетак "Српске трилогије" Стевана Јаковљевића). Долазили су добровољци, Срби, из света. Студенти су прекидали школовање у Паризу, Цириху, Прагу, да би дошли да бране отаџбину ( 1 300 каплара). Наши преци су показали невероватан витешки дух, што се можда никада више неће поновити. Пажљиво гледајте те војнике око топа, на слици. То су високи кошчати људи - физички тип који је тада преовладавао, а који ће после рата нестати. Звучи необично, али је тако. То су издржљиви, чврсти људи, који се не дају лако, патријархалног морала и здравог погледа на свет.Оставили су кости свуда, од Сувобора, преко Албаније, на Крфу, у "плавој гробници" и на Солунском фронту. Тај тип људи умео је да победи, али није могао да сачува победу. Наравно да парафразирам мисао Добрице Ћосића, да Србија добија у рату а губи у миру. После рата, после 1919 и несрећног уједињења са "небраћом", наставља Добрица, на београдским улицама преовладавао је тип задуваних дежмекастих трговаца и предузимача, склоних да мешетаре, праве послове и преваре кога стигну. Оних ДИВОВА више није било; нестали су физички, биолошки. Велики рат се завршио победом српског срца и оружја, али је Србија нестала утапањем у бизарну заједницу са Хрватима, Словенцима и другим дојучерашњим непријатељима на фронту.Када је војвода Мишић био у рутинском обиласку загребачке армијске области, на КОЛОДВОРУ га је сачекао генерал Саркотић, директни противник са Сувобора, коме је краљ Александар потврдио чин добијен у Аустроугарској и задржао га у служби. Мишић је био очајан. Упутио је писмо Александру, које је краљ игнорисао. Војвода је умро годину дана касније, поражен у миру од подлаца и малоумника.



  •  

























     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 69.233.075 посета
    Тренутно на сајту: 64 посетилац(a)