званице, уз породицу и најближе пријатеље прославио је данас свој 80. рођендан.

Радмило Мишовић са кћерком Јованом, фото: ГЗС

Радмило Мишовић је рођен 14. марта 1943. године у Чачку, где је 1951. године започео своју кошаркашку каријеру дугу готово шест деценија. И читаву ту каријеру, осим кратког излета у београдски Партизан, провео је у чачанском Борцу. Иако је неколико пута био први стрелац савезне кошаркашке лиге, за репрезентацију Југославије наступао је свега неколико пута и једини трофеј који је са њом освојио јесте златна медаља са Балканског првенства, одржаног 1966. године у Софији.

„Када се осврнем уназад, могу да кажем за себе да сам човек који је задовољан својим животом и када бих поново почињао из почетка, вероватно да бих све исто урадио”, казао је за ГЗС Мишовић.

Он је истакао да је свој град волео више од свих могућности које су му се у каријери пружале и да постоје нераскидиве везе које га вежу за место у коме је рођен. Ипак, према његовим речима, постоји тај мали жал што му није пружена прилика да више игра за репрезентацију.

фото: ГЗС

„У то време могао сам много више, али ме је сваки изостали позив мотивисао да тренирам још јаче и докажем ко сам и колико вредим”, истакао је Мишовић и додао да је његова порука свим младим спортистима, да је таленат само полазна основа, а да су за успех у сваком спорту најважнији рад, труд и дисциплина.

А да је Радмило заиста био изузетно вредан и предан у потпуности кошарци потврђују и његови исписници, међу којима је и некадашњи фудбалер Борца, Предраг Кулашевић Гагило који се Радмила сећа још из школских дана.

„Нас двојица смо одрасли заједно и сећам се да је било тренутака када смо знали и да загинемо до ситних сати, али би се он без обзира на све ујутру појавио на тренингу и радио би више и јаче, баш због тога што је претходну ноћ одступио од понашања које је један спортиста у то време морао да поштује”.

Живот Радмила Мишовића више је од обичне приче о чувеном спортисти. То је прича о љубави према спорту, верности једном клубу али и прича о нераскидивој вези Чачка и кошарке и објашњење зашто се град на Морави, оправдано назива „градом кошарке”. Након играчке каријере, Мишовић је наставио спортски ангажман, наравно у Борцу. Као тренер, директор клуба али и као шеф стручног штаба. Од 2007. до 2009. године, био је члан и Управног одбора Кошаркашког савеза Србије.

„Радмило Мишовић је легенда града Чачка и сви ми који смо уз њега одрастали и желели да будемо као он и дан данас се сећамо његових бравура, али и фанатичне посвећености спорту уопште”, казао је прославњени каратиста и потпредседник Спортског савеза Србије Славољуб Пипер.

Он је истакао да је Мишовић у време када је био на челу Борца препознао потенцијал карате спорта и људи који су га промовисали, као и да је био ветар у леђа, који је био изузетно важан за даље успехе чачанских каратиста као и самог Пипера.

Новинар Гвозден Оташевић помно је бележио све Мишовићеве успехе и скоро да у детаље зна када и где је пунио кошаркашке мреже противника диљем бивше СФРЈ.

„Радмило је убацивао по 30 кошева без проблема утакмицу за утакмицом, то је у то време било потпуно нестварно, јер тада нису постојале тројке. Али оно што мене посебно код њега фасцинира, јесте његово родољубље, које је исказивао тако што је у време најтеже по српски народ, скупљао помоћ за наше борце и лично им на прву линију фронта довозио храну и разне друге потрепштине”, казао је Оташевић.

Тодоровић: Најистакнутије место у Музеју кошарке заузеће наш Радмило Мишовић, фото: ГЗС

Због оданости једном граду и једном клубу Мишовић ће у Чачку добити најистакнутије место у јединственом Музеју кошарке, а за живота је проглашен и легендом града на Морави.

„Иако је могао да живи где год пожели на земаљској кугли, он је одабрао свој Чачак и кућу у којој је рођен он, али и његови преци и у томе је његова величина. За нас Чачане, одувек је био број један и то ће сигуран сам бити и у будућности. Музеј кошарке је управо његова идеја и то ће бити јединствена установа тог типа у којој ће наш Рамило бити најсветлија тачка”, закључио је градоначелник Чачка Милун Тодоровић.

ГЗС