специфичног изгледа, којима је таква архитектура да изгледају као да се могу преместити са једног краја на други.

А у селу Радијевићи на падинама Златара налази се Етно домаћинство „Шапоњић” у коме се налази неколико таквих кућица и које породица Шапоњић чува од заборава и подсећа туристе на некадашња чобанска коначишта.

Кућери, некадашња чобанска коначишта, фото: ГЗС

У најмањим планинским кућама су некада коначили чобани док су чували своја стада, а Василије Грбовић још увек се јасно сећа својих ноћења на падинама Златара у такозваним кућерима која су сељанима служила као скровишта, како од кише и сунца, тако и од разних звери.

Василије Грбовић се присећа ноћења у чобанским кућицама, фото: ГЗС

„Никад не могу да заборавим ноћења у кућерима, то су била наша склоништа и одмор, када дођемо на планински пашњак да чувамо стоку, није било других кревета, него само кућер. Круже приче да су и млади парови свраћали на конак у ове кућере, али ја их само памтим по стаду које сам у малдости чувао”, казао је за Глас западне Србије Василије Грбовић из Радијевића.

Младен Шапоњић о кућерима у којима се безбрижно спава, фото: ГЗС

Сви они који су имали прилику да преспавају у њима и они који су слушали предања о кућерима тврде да се ту најлепше спава и одмара.

„Искрено, када сам први пут преспавао у кућеру толико сам се лепо осморио, да накаон тога више нисам ни ишао у собу да спавам , ту се буквално заспи како се легне”, каже Младен Шапоњић.

Београђанин Петар Петровић, фото: ГЗС

И онима који читав живот раде у великим градовима кућери нису ништа мање интересантни.

„Волео бих да спавам у кућерима, јер бих се тако и подсетио где сам све спавао у животу за ових 79 година, где сам све прошао, ноћење у овим планинским кућицама су ванредан и лепо доживљај”, рекао је Петар Петровић из Београда.

Кућери, некадашња чобанска коначишта, фото: ГЗС

Домаћин Велибор Шапоњић у свом планинском дворишту има неколико кућера и и стиче да је ту био бег од свакодневних дешавања. Данас су многе приче о њима ишчезле, али се он труди да ове објекте сачува од заборава.

Велибор Шапоњић, етно домаћинство „Шапоњић”, фото: ГЗС

„Ту се једноставно уђе и преспава, није неки комфор, али је удобно, посебно кад пада киша и када су временске непогоде. У нашем домаћинству их има неколико, једног од њих сам ја правио, ове друге сам набавио”, појаснио је Велибор.

Овај планинац истиче да нема здравијег и безбрижнијег сна него у кућерима, те да сви они који су овде преспавали, те сви они који су у њима преспавали кажу да то искуство не би мењали ни за какав луксуз модерног доба.

Кућери, некадашња чобанска коначишта, фото: ГЗС

„Гости кад се пробуде ујутро, кажу да су одлично спавали, да је њихов боравак био супер, те да би радије преспавали ту у будућности, него биуло где у неком хотелу или неком луксузном објекту”, закључио је Велибор.

Некада су се ови планински кућери селили са стадом по планинама у којима су чобани ноћевали, међутим, данас је време учинило своје и они су богом дани само за туристе.

Прилог о кућерима емитован у емисији „150 минута” на Првој телевизији: