већ и земљама региона. И док се у приватним фабрикама управо од овог материјала шију одевни предмети, брачни пар из села Миросаљци остао је веран српској традицији, који се труде да је и у ово модерно време сачувају од заборава. Милка и Раде упркос многим пословним изазовима не одустају од шивења народних ношњи, баш онаквих какве су некад носили наше бабе и деде и које служе за понос.

„Некада је народна ношња била статусни симбол, имали су је само најбогатији и највиђенији људи у селу. То вам је, примера ради, као када се сад неко појави у хаљини која кошта хиљаде евра и потписује је неки славни дизајнер. Дешавало се да ако неко дође у раскошној народној ношњи на весеље и гост му случајно испрља јелек, кошуљу и трајно уништи, морали су дати читаву њиву од око 30 ари за ту ношњу. Данас какво је време дошло, читава народна ношња од главе до пете, кошта мање од једног ара земље на селу", рекао је за РИНУ домаћин Раде.

Одувек су се Савићи трудили да сачувају српске обичаје и традицију. Држе породицу на окупу, а најсрећнији дани у њиховом дому су Крсна слава, Божић и Васкрс. Мушки чланови породице на те дане у цркву обавезно иду обучени у народну ношњу, па је одлука да почну шити јелеке и антерије дошла сасвим случајно. У време кад никад није било више модних дизајнера и креатора у Србији, оних који стварају српску народну ношњу је јако мало, а брачни другови из Миросаљаца су међу реткима.

„Шили смо прво за наше потребе, али то се касније проширило и хоби се полако претворио у посао. Није лако, јер је у сваки одевни комад уложено много труда, али и љубави према времену у ком смо ми некада живели и наши родитељи, преци. Трудимо се да отргнемо од забрава све оне старе обичаје. За једну ношњу да се поптуно изради потребно је око месец дана. Најтеже од свега је урадити антерију, јер је на њој највише ручног рада, ушивају се гајтани, а неопходно је знати и златовез. Материјали су такође аутентични, све се ради као некад на чоји, плишу, али и на нашем домаћем ариљском памуку“, рекла је Милка, женски део овог дизајнерског тима.

Да су Савићи заиста прави чувари српске традиције доказује и стари разбој који је домаћин Раде наследио од мајке, а који и данас ради без грешке. На њему се ткају шарени појасеви, које су некада младићи и девојке поносно држали „за пасом“.

„Пре једног века ову машину је имала свака кућа, а током зимских месеци жене су ткале ћилиме који нису могли, као данас, да се купе по продавницама. Трудимо се да сачувамо све што је српско и да поштујемо обичаје. У нашој кући живи неколико генерација и свако има своју народну ношњу, коју и данас облачимо за празнике. Тако одевени идемо у цркву, палимо бадњак или ломимо славску чесницу“, рекао је Раде.

Њихови најчешћи купци су Културно-уметничка друштва, па не би претерали и ако напишемо да су нардоне ношње Савића из околине Ариља обишле читав свет, упијајући на себи задивљујуће погледе. Међу онима који желе да се обуку "по старински" сада је и све више младенаца који тако одевени желе да уплове у брачне воде и пред Богом кажу "да". Такође, нема лепше слике него кад родитељи својој деци за прославу првог рођендана обују опанчиће, обуку ношњу и ставе шајкачицу на главу. На сву срећу, како кажу Савићи, таквих поруџбина имају све више. Ипак, имају они и посебне купце.

„Наши најчешћи купци су људи из Србије који живе и раде у иностранству и недостаје им родни крај, па народну ношњу понесу као одређени сувенир да их сећа на земљу у којој су одрасли. Кад је угледају неретко им видимо и сузе у очима. Имали смо много купаца из западне Европе, али наша ношња неретко прелети и океан, јер је као поклон понесу посетиоци из Аустралије, Америке, па чак и Африке“, прича Милка.

Епидемија корона вируса умањила је њихов посао и проредила поруџбине, али ипак ни током тих тешких дана нису угасили машину. Живи се у брзом времену, али дух традиције опстаје и траје, па се међу њиховим купцима често нађу младенци који желе да на дан свог венчања обуку управо у народну ношњу, или је носе деца на прослави првог рођендана.

Нема дилеме да ће Милка и Драган имати и свог наследника, тако да стари разбој још дуго неће престати да ради. Унук Лазар ту је већ сад да им помогне у свему што треба. Са дедом је у штали, у малињаку, на имању, али и у шивари кад затреба.

ГЗС/РИНА