RUŠEVINE GENERALŠTABA – SIMBOL PROPUŠTENE DRŽAVNE ŠANSE

 

Srbija je ostala bez investicije vredne oko 750 miliona evra, bez novih radnih mesta, bez snažnog turističkog impulsa i bez dugoročne ekonomske koristi koja je mogla da promeni lice centra glavnog grada.

 

Umesto razvoja, Srbija je dobila nastavak političkog spora i betonsku ruševinu koja stoji kao trajni znak neodlučnosti i unutrašnjih blokada.

 

 

Prema javno dostupnim informacijama, kupac i investitor bio je američki konzorcijum povezan sa kompanijom Affinity Partners, iza koje stoji Džared Kušner, zet bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa. Plan je podrazumevao veliki hotelsko-poslovni kompleks visoke kategorije, koji bi Beograd svrstao među destinacije interesantne najzahtevnijim gostima iz Sjedinjenih Američkih Država i drugih delova sveta.

 

Reč nije bila o spekulativnoj kupovini, već o projektu koji je podrazumevao:

- velika početna ulaganja,

- dugoročnu prisutnost stranog kapitala,

- snažan turistički efekat,

- dodatno jačanje odnosa Srbije i SAD na ekonomskom planu.

 

Takvi projekti se ne nude često – naročito ne državama koje se bore za svaku ozbiljnu stranu investiciju.

 

 

Umesto racionalne rasprave i institucionalnog rešavanja pitanja memorijalne, urbanističke i ekonomske vrednosti lokacije Generalštaba, javnost je bila svedok višemesečnih političkih sukoba, blokada, pritisaka i kampanja koje su investiciju učinile rizičnom i neizvesnom.

 

Važno je jasno reći:

investitori ne beže od Srbije – investitori beže od nepredvidivosti, stalnih političkih sukoba i poruka da dogovor sutra može biti poništen pritiskom ulice ili političkim obračunom.

 

U tom smislu, odgovornost nose javni politički akteri koji su svesno ili nesvesno slali poruku da Srbija nije sposobna da zaštiti sopstvene razvojne projekte.

 

 

Ovo nije šteta „Vučiću“, niti bilo kom pojedincu na vlasti.

Ovo je šteta Republici Srbiji.

 

Šteta se meri:

- izgubljenim investicionim kapitalom,

- izgubljenim prihodima od turizma,

- izgubljenim radnim mestima,

- izgubljenim međunarodnim poverenjem.

 

Država ne funkcioniše kao dnevnopolitička arena, već kao sistem koji mora da obezbedi stabilnost, pravnu sigurnost i kontinuitet. Kada se to naruši, cenu ne plaća vlast – cenu plaćaju građani.

 

 

Generalštab danas stoji kao fizički i simbolički spomenik blokade. Ne NATO bombardovanja – jer o tome istorija već sudi – već unutrašnje političke nemoći da se iz ruševine napravi nešto korisno za buduće generacije.

 

Ako je ideja bila da ruševina ostane kao večni spomenik, onda treba javno reći:

- ko će je održavati,

- koliko će to koštati,

- kakvu korist država ima od toga.

 

Ako toga nema, onda ruševina prestaje da bude simbol sećanja i postaje simbol stagnacije.

 

 

Na kraju, ostaje legitimno i javno pitanje za opozicione lidere i aktere koji su predvodili kampanju protiv projekta:

 

Da li ste spremni da preuzmete političku odgovornost za izgubljenu investiciju?

Da li ste građanima objasnili koliko ta odluka košta državu?

I šta je vaša alternativa – osim da ruševina ostane još jednu deceniju?

 

Kritika vlasti je legitimna.

Ali blokada razvoja bez alternative nije politika – to je šteta po državu.

 

 

 

GZS