VIDOVDAN KOJI NE ZABORAVLJAM: PETNAEST MINUTA SA GENERALOM RATKOM MLADIĆEM

Na Vidovdan, 28. juna 1995. godine, imao sam okruglo  trideset godina.  Kao mlad reporter, na Sokolac sam stigao zaobilaznim putem iz pravca

Višegrada, preko Ustiprače, Rogatice i preko Romanije. Radovan Karadžić davao je izjave novinarima na stepenicama hotela, dok me je general Ratko Mladić sačekao na stepenicama jedne obližnje kuće. Pozdravio me je vojnički, snažno mi stegavši ruku, a zatim smo na spratu razgovarali petnaestak minuta. Govorio je o velikim vojnim operacijama, teškim borbama i strahu naroda za opstanak. Toga dana na Sokocu je bio i patrijarh Pavle, u mirovnoj misiji, sa željom da se krvoproliće zaustavi i da razgovor nadvlada oružje. Bilo je to surovo vreme u kojem je svaki izgubljeni život predstavljao nenadoknadivu tragediju. Danas, posle više od tri decenije, ostaje fotografija jednog vanvremenskog susreta i lično sećanje na srpskog generala koji se predstavio Bogu.

Bilo je to teško i tragično vreme. Duboko žalim za svakim izgubljenim životom, bez obzira na veru i narod kojem je pripadao. Imao sam vanvremensku čast da razgovaram i stisnem ruku čoveku čije je ime ušlo u istorijske čitanke. Neka ti je laka zemlja. Konačni sud o svima nama ostavljamo vremenu, potomcima i Bogu.

Gvozden Nikolić