Далеко си сада, ја остах у селу,/ мисли ми те стално жељном душом ишту,/ тражим своју прву љубав изгорелу/, ал` узалуд трагам по хладном огњишту”.
У овој моравској балади још стоји:
О јесењем дану задњи пут те сретох/ пољубих те нежно, а и ти си мене/
испратисмо наше одгрејало лето/ само оста сета и наде студене. На потоку мостић и сада прелазим/ с’ месецом те пратим к’о некад на јави/
и одбегле стопе из младости газим/ одболевам наше згариште љубави.
Ове стихове Мирослав Илић први пут је отпевао пре 35 година и љубавна тужбалица, а сви Моравци имају бар по једну нарочито драгу, никад више није отишла из срца његовога.
-То је песма „Далеко си сада”, на текст чика Обрена Пјевовића. Вероватно најлепши у мојим песмама, уз „Моравско предвечерје”, такође његово. Човек са четири разреда основне школе живео је од земљорадње овде, у нашим Мрчајевцима, али је за мене увек био и остао непоновљив књижевник – каже Мирослав Илић.
Двојица најчувенијих Мрчајевчана, Пјевовић и Илић, обележили су строфама, нотама и гласом повест завичајног села, на дику својих сусељана који се, ево, припремају да наредних дана дочекају госте 17. „Купусијаде”. И да нас све заједно подсете на најбољег певача и композитора које је Шумадија дала.

ГЗС