ISPOD STAROG ORAHA PROBUDILA SE DUŠA UMETNIKA: VOJO JE ČITAV ŽIVOT POPRAVLJAO STRUJU, A U PENZIJI POČEO DA SLIKA ZAVIČAJ

Gornji Milanovac - Vojislav Stokić Vojo iz Bogdanice, podmaljenskog sela na obali reke Kamenice, radni vek proveo je kao bravar, banderaš i električar u požarevačkoj Elektrodistribuciji.

Tek kada je otišao u penziju, u njemu se probudio dar za koji ni sam nije znao da ga ima.

Na padinama Maljena, u hladovini starog oraha, sedi čovek koji je čitavog života popravljao gvožđe, penjao se na bandere i vraćao svetlo u tuđe domove. Danas, umesto klešta i alata, u rukama drži četkicu, a pred njim se na platnu rađaju reka Kamenica, okolni visovi, šume, snegovi i putevi njegovog detinjstva.


Foto: GZS

Nećete verovati, Vojislav Stokić Vojo, po zanimanju bravar, a po radnom veku električar, u penziji je sasvim slučajno postao slikar. I to ne bilo kakav, već, kako ga meštani u šali zovu, „slikar ispod oraha”.

– Nisam znao da imam taj dar. Javio mi se tek posle odlaska u penziju. Kao da mi je oduvek negde visio u podsvesti, ali nikada nije izašao na površinu. Ako vam kažem da u školi nisam imao peticu iz likovnog, onda vam je jasno da se ovo tek kasnije probudilo – priča Vojo sa osmehom.

Kaže da ni danas nije siguran koliko njegove slike zaista vrede dok ih ne pogleda neko stručan. Ipak, prvi sud već su dali njegovi zemljaci.

– Vidim da se moji seljaci dive. Nije im jasno kako je to ispalo tako dobro. Bar oni tako kažu – dodaje skromno.

Najčešće slika pejzaže iz neposredne okoline: Kamenicu, Tinju, planinske visove, stare kuće, zimske dane i zelene obronke Maljena. Inspiracija mu, kaže kroz smeh, dolazi bez najave.

– Jednostavno, izjutra, posle treće rakije, krene – kaže Vojo.




Njegova prva i najdraža galerija nije u velikom gradu, nema reflektore, kustose ni svečano otvaranje. Smeštena je u staroj porodičnoj kući, u nekadašnjoj bakinoj kuhinji, u kojoj je proveo najlepše dane detinjstva.

Tu, pored bakine preslice, na zidovima i policama poređani su pejzaži iz Bogdanice i sa Maljena. U toj maloj sobi još kao da žive miris ognjišta, toplina roditeljskog doma i uspomene na ljude koji odavno nisu među živima.

– Ovde se najprijatnije osećam među svojim slikama. Zimi gledam letnje motive, leti zimske, pa mi ne treba ni klima ni posebno grejanje. Sve me ovo greje na svoj način – kaže Vojo.

Kuću na bakinom ognjištu podigli su njegova majka i očuh. Danas je to njegov mir, utočište i, kako kaže, raj na zemlji.

– Ovde sam proveo najlepše dečje dane. Danas mi je ovo najtopliji dom. Kada pogledam slike, roditeljsku kuću i ove visove, kao da se sve ponovo vrati – govori Vojo.

Za sada nosi nezvanično akademsko zvanje „slikar ispod oraha”, gde se, uz hladnu mučenicu, nižu njegova umetnička dela i priče iz života.

Čitavog veka radio je sa strujom, ali ga ona nikada nije udarila tako snažno kao umetnost, koja ga je pronašla i osvojila tek u poznim godinama.



Glas zapadne Srbije