Један је од ретких успешних привредника без епитета контроверзни, без афере, без партијских чланских карата, без помпе.

По новинама људи најчешће причају како би требало урадити или направити ово или оно... Ово је прича човека који је и урадио и направио. Од 60 година постојања горњомилановачког „Металца", Вукадиновић је у њему 45 година. Прошао је најлогичнији пут од производње, лабораторије, места техничког па генералног директора, а последњих 14 година је председник „Металац групе" и управе Металца.

Да ли је на почетку каријере могао да замисли како ће га до пословног врха одвести шерпе и лонци?

- Нисам то ни сањао, поготово што је моја пословна каријера почела у Ваљаоници бакра у Севојну, а следеће две и по године, пошто сам се оженио девојком из Славоније, радио сам у Железари Сисак. У Горњи Милановац и „Металац" сам дошао пуким случајем јер сам желео да пређем негде у Србију. Избор је пао на Милановац, место у којем се одмарао мој аутобус када сам ишао на студије у Београд. И тако сам дошао у фабрику која је била далеко иза нивоа фабрика у којима сам радио раније. Осим тога, била је најлошија од свих фабрика које су производиле посуђе у Југославији, а биле су четири.

Чиме и како сте успели да пробирљивом светском тржишту наметнете један производ из мале Србије и малог града?

- Мој циљ је био да се докажем и да подигнем фабрику на виши ниво. Као инжењера интересовало ме је како да пренесем оно што се ради у свету, а као младом шефу производње пружила ми се прилика да диктирам и квалитет производње и рокове испоруке. Мислим да сам најпре кроз те две ствари допринео да "Металац" постане препознатљив - да постане фирма која гарантује квалитет и испоручује робу на време и без рекламација. И касније, као генерални директор инсистирао сам на тим двема стварима па је Металац данас и у Европи и у свету препознат као фирма са средњевисоким квалитетом робе и одговарајућим ценама, а такмичимо се само са најбољима у свету. Излажемо на највећим светским сајмовима, прошле године смо посуђе извозили у 26 земаља, а кад гледам остале производе на нивоу "Металац групе", извозимо у око 40 земаља.

Да ли је у послу било све на вама и на раду или је постојало још нешто?

- Пре свега, сваког посла сам се прихватао да бих га урадио, не да бих имао титулу испред имена. Функција генералног директора, а запослени су хтели да то будем ја, била ми је мотив и могућност да урадим ствари на свој начин и по новим мерилима. Најпре сам се трудио да окупим стручне, добре и квалитетне људе, који то са мном могу постићи. Знао сам да само људи изнад просека вуку напред, они просечни и испод просека само следе. Од предузећа сам направио сложну породицу и волим да кажем да сам ја само кормилар који је усмерио брод у добром правцу, а радници сложно веслају ка циљу. Данас запошљавамо 2.200 људи и понашамо се тако да заиста развијамо капитализам са људским лицем. Капитализам, у смислу добре организације, продуктивности и квалитета, али са друге стране, фирма мора да мисли о социјалним потребама радника по разним основама. "Металац" дуги низ година годишње издваја преко милион евра за друштвено одговорно пословање.

Да ли је, у контексту свега што се дешавало са српским фабрикама, упутније питати како "Металац" није пропао него како је успео?

- "Металац" није пропао, да не будемо лажно скромни, зато што је имао срећу да му се у пресудном тренутку на челу задесе људи којима је било битније како да опстане фабрика са 1.200 радника него како ће неко од њих појединачно из тог процеса изаћи богатији за сто, двеста, триста или петсто хиљада марака. Желели смо да искористимо прву прилику у транзицији да са пасивног социјалистичког начина рада пређемо на нову филозофију пословања и управљања. Водио сам се логиком да оно што је добро за раднике, добро је и за мене, да приватизацију урадимо по закону и сви радници постану власници. Ако си сам власник, ниси ништа урадио, ако смо сви власници, онда смо сви одговорнији и лојалнији смо фирми. После двадесет година, откако је потпуно завршена транзиција у "Металцу", власници 55,5 одсто акција фирме су запослени, 42 одсто инвестициони фондови и два-три одсто су појединци из региона.

Ваше предузеће је преживело, многа нису. Је ли морало овако, јесмо ли морали раскрчмити сва та предузећа?

- Мислим да су направљене две велике грешке. Прво, кад је Анте Марковић започео трансформацију, Србија је била главни кочничар те транзиције. Онда је Анте отишао, остале су републике. У Србији је велики број људи који су се налазили на челу релативно успешних фирми био учлањен у Социјалистичку партију, а они нису имали миг од партијског врха да уђу у процес транзиције. На то су дошле санкције и ствар је пропала. У том периоду је свега тристотинак од 15.000 фирми у Србији извршило власничку трансформацију и те су фирме мање-више и сада успешне. Друга велика грешка направљена је 2001. године, после ове наше "октобарске револуције", када је власт прво приватизовала успешне фирме, пиваре, фабрике дувана, лекова и слично, а ставила је у стендбај 120 великих фабрика којима је трансформација била потребнија. И оне су тавориле или назадовале да би их коначно дотукла велика економска криза 2008. године и њима више није било спаса.

Постоји интересантна прича о опоруци вашем наследнику на месту генералног директора. Испричајте је?

- Нисам ја измислио ту причу, негде сам је прочитао, али сам је се сетио кад сам 2005. године предавао дужност. Тада сам пред скупом где сам обзнанио да нећу више бити директор рекао да хоћу да помогнем мом наследнику и остављам му три коверте да их отвара редом кад му буде тешко. У првој пише како да реши проблем ако су људи незадовољни, у другој нешто слично, а у трећој стоји: "ако си дошао до ове коверте, пиши нове три и тражи наследника". Нажалост, Петрашин Јаковљевић, који је све ове године водио "Металац", није их отворио, умро је почетком 2018. године. Био је врстан руководилац, а ја сам коверте предао новом директору.

Нисте били у политици ни у странкама. Како сте успели?

- Сачувао сам се тих великих притисака тако што сам свим мојим сарадницима ставио до знања да смо ми људи који знају посао у струци и привреди, а не знају да се баве политиком и да онај ко жели да се бави политиком не може бити мој сарадник. Тако, за ове три деценије ми нисмо имали политичаре у фирми, чак ни трећеразредног. Потичем из многобројне породице, седморо нас је било у оца и мајке, а отац ми је био домаћин и човек од речи и оставио ми је у наследство часно и неукаљано презиме. Ја имам два сина и четворо унучади и хтео сам да и они од мене наследе тај најважнији капитал. Тако, да ако ме питате шта ми је највећи успех, то је што сам остао слободан. Слободан од политике, од криминала, од корупције и афера.

Лепо је што ви нисте хтели у странке, али знамо да то није довољно. Шта мислите како су вас пустили да направите и учврстите фирму?

-Зато што смо радили апсолутно све по закону. Имао сам у једном периоду чак и по четири инспекције дневно. Финансијској директорки сам рекао да се држави мора дати све што је законом прописано јер "Металац" и мене нема ко политички да заштити, може нас заштити само исправност у раду. Тако је и било.

Како вам изгледа данашња слика српске економије?

- Гледано генерално, виде се позитивне ствари. Немамо инфлацију, имамо стабилан курс, неке ствари се могу планирати и на дужи рок, али не крећемо се у добром правцу и то не само што се тиче економије. Не градимо и не учвршћујемо институције, не изграђујемо друштво, не унапређујемо владавину права и судство, запуштамо образовање. Паметни и образовани нам одлазе у свет, остају они са сумњивим квалитетом диплома и заузимају њихова места. Ти људи нас не могу одвести напред. Друго, домаћи инвеститор није пожељан и није равноправан са страним инвеститорима. Људе који су овде дошли до неког иметка и капитала, одмах проглашавамо тајкунима или лоповима, често неоправдано. С друге стране, ја као привредник знам ко је министар привреде и то је све. Три године га нисам видео ни чуо да је изашао и рекао у ком правцу треба да нам се креће привреда, које бенефиције можемо да очекујемо од државе, ништа.

Да ли развој може да се базира само на страним инвестицијама?

- Можда би и могло кад би то биле високотехнолошке инвестиције, али структура садашњих инвестиција је таква да је битно да си здрав и да ниси далтониста. Чарапаре, текстил, каблови... То како је отворено, тако ће једном и да се угаси и оде. А добијају јако велике субвенције. Када смо из стечаја, у који је милановачког произвођача ауто-делова гурнуо неки приватник, ми купили ту фабрику - конкурисали смо за субвенцију, која је тада износила 10.000 евра по раднику. Шест месеци смо припремали документацију, а на крају нам је одобрено само 4.000 евра по раднику. И наравно да нисмо хтели да узмемо јер бисмо тако потценили сам "Металац"! Па зар фабрика која производи и извози аутомобилске делове добија четири хиљаде, а фабрика чарапа десет или петнаест хиљада евра по раднику?! Толико о равноправности домаће привреде.

Кашњење и боловање

Је ли истина да сте на почетку каријере каснили на посао?

- Јесам, прва три месеца. Тек сам завршио студије и није било лако да се навикнеш да дођеш у шест сати, када је у "Севојну" почињао радни дан. Била је строга дисциплина. У шест сати се затварала капија и поново се отварала у седам за оне који закасне. Ја закасним и онда се мотам пред капијом до следећег отварања у седам часова. После три месеца једно јутро кажем себи: "Драгољубе, четрдесет година је радни стаж. Овако четрдесет година не можеш". И од тада више никада нисам закаснио, нити сам ишао на боловање.

Кључеви кабинета на капији

- Незадовољан примањима у "Металцу", са двојицом ортака 1987. године сам направио приватну фирму и у априлу 1989. дао сам отказ на место техничког директора у "Металцу". У међувремену, у "Металцу" се десио штрајк радника, позвали су ме на тај скуп и једногласно су ме предложили за директора. Разговарао сам са породицом. Преовладало је мишљење да, упркос томе што овамо имам и новац и сигурност, треба да изађем у сусрет поверењу које ми је дало 1.200 људи. Испоручио сам седам захтева, а седми је била порука да ако буду хтели нешто од мене да изнуде штрајком, а то значи да не разумем њихове потребе, кључеве моје канцеларије могу наћи на капији и нека траже другог директора.

Нису штрајковали?

- Нису. Једно од обећања је било и да ће плата бити сваког 20. у месецу тачно у десет сати и она је тридесет година и пре двадесетог и пре десет сати.

Стадион је био потреба

Како сте се изборили за модеран стадион Металца у Милановцу? Је ли било вајкања, демагогије, како је требало паре преусмерити у нешто друго?

-Није, односно можда је и било, али због мог ауторитета и онога што сам до тада урадио нико се није јавно изјашњавао. Руководим се следећом филозофијом: ја живим у Горњем Милановцу, ту ми живе синови и унучад, радници "Металца" и њихове породице. Сви смо ми везани за Милановац и зато град мора да има услове који ће мотивисати људе да у њему остану, као и да нови квалитетни кадрови дођу. Дакле, људима треба омогућити да се баве спортским активностим, рекреацијом и културом. И "Металац" не улаже само у фудбал, већ у све спортове. Помажемо шест спортских клубова. Сад размишљамо да направимо један затворени базен са спа центром, који је неопходан грађанима Милановца.

ГЗС/Блиц