С њеног гребена, гледајући преко драгачевске долине, пуца поглед ка круни од плавих масива Овчара, Чемерна, Троглава и Голупца. Одатле на Јелицу стиже древна стаза којом су пролазили каравани из Поморја ка Поморављу. Данас старом планинском саобраћајницом и њеним огранцима, уместо коњића са тешким самарима, јуре монтибајкови и пешаче модерни авантуристи - бекпекери и планинари.

Положај Јелице над богатим котлинама од давнина је привлачио људе да ту праве насеобине и тврђаве с којих су мотрили на путеве. Њене скровите клисурице и сури, стеновити бедем Стјеника, с многобројним пећинама, били су, пак, привлачни духовницима, монасима испосницима синаитима, који су ту долазили да тихују у лепоти природе.

Јелица је, са својим тромиленијумским културним наслеђем, ризница цивилизација које су, на овим просторима, ту пребивале. Пут кроз природне лепоте и велику прошлост почиње већ на осмом километру југозападно од Чачка, у атару села Граб. Ту се налази врх Градина, на 842 метра надморске висине, до кога води макадамски пут крај малињака и кроз шуму, с јасним путоказима ка археолошком налазишту великог византијског града из доба цара Јустинијана.

Монуметалне рушевине великог града описао је и велики путописац Феликс Каниц, истраживао их је још 1865. први српски археолог Јанко Шафарик, а од 1984. модерна, систематска истраживања води др Михаило Милинковић. Ипак, град је још увек мистерија, ни име му се не зна. На Градини су пронађени остаци разних људских насеобина, како из времена старијег гвозденог доба, миленијум пре Христа, тако и српског града из 10. века наше ере.

Врхунац развоја Градина је имала у 5. веку, када се на њој диже град с мноштвом цркава, а остаци највеће налазе се на планинском врхунцу с кога пуца поглед. Низ падине се спуштају остаци великих стамбених објеката који су страдали у некој најезда у 6. веку. Према истраживањима др Дејана Булића, Срби на Градини обитавају од 7. века, у преднемањићко доба, све док Немањин брат Страцимир није у долини утемељио Градац, данашњи Чачак.

Са Градине се шумски пут спушта кроз живописну клисурицу речице Бањске, наткриљену високим буквама, и води до манастира Стјеник над којим се надноси истоимени стеновити бедем с пећинама испосницама. Непосредно пре манастира наилази се на прелеп слап са извором Светиња, где народ долази вековима по здраву а, многи верују, и лековиту воду.

Стјеник су по предању у 14. веку као задужбину подигли Мрњавчевићи, и она је одвајкада чувена као велика светиња, где невољници долазе да моле помоћ над моштима Светог Јована Лешјанског и Стјеничког. Овог испосника, који је под Јелицом основао велику преписивачку школу, Турци су с његовом братијом и верним народом живог спалили 1462. у храму, харајући Србијом после пада деспотовине. То није једини пут да је манастир спаљен, али су га Драгачевци увек обнављали на темељима из којих се дизао пријатан мирис који се приписује свечевим моштима.

Од Стјеника, стара монашака стаза над запенушаном речицом води у долину до села Јежевица, на 11 километара југоисточно од Чачка. У центру села налази се манастир Јежевица, задужбина Милутина, војводе цара Душана, и жене му Иконије. Зидана је око 1330, а почетком 19. века на њен улаз је додат барокни звоник. Кад посетилац ступи кроз њене двери, остаје задивљен величином простора и јединственим живописом.

Добро обележене стазе

Планинарске стазе на Јелици су, захваљујући чачанском клубу "Каблар", одлично обележене, а ту су, да увек прискоче у помоћ, и искусни водичи као што је Драгољуб Урошевић. Водич Мирјана Прокић, из београдског "Железничара", и он, лепим јеличким стазама често воде велике планинарске групе.

Новости/Борис Субашић