Десетине њих спасли су храбри људи, ризикујући и сопствене животе. Предводио их је човек коме није у "опису посла" да спасава друге - Микаило Мића Каличанин, заменик председника Општине Сјеница. Познавалац пештерских неприлика, већ годинама, кад су зиме најхладније а села одсечена од света, помаже људима у невољи.
Породица Неџада Црновршанина памтиће Каличанина до краја живота:
Да није било брзе реакције Миће Каличанина, као и Едиба Хонића и Михајла Трипковића, који су храбро ушли у снежну олују и извукли нас, ко зна шта би било с нама и с нашом бебом. Хвала им до неба, они су наши јунаци!
Те среде, 28. децембра, на Пештеру је било 25 испод нуле, вејало је као у Сибиру а јак ветар правио снежне "дине" од пет-шест метара. У једном од сметова, на регионалном путу Сјеница - Баре, у "голфу", с двоје мале деце, остали су заробљени супружници Црновршанин из села Боришићи. Невзету је само неколико сати делило од порођаја, кренули су у ужичку болницу, нису могли ни назад, ни напред...
Претила је опасност да потпуно буду завејани, да изгубе бебу, а можда и целу породицу. Пошто није успео да добије сјеничке путаре, Неџад је, у очајању, позвао Каличанина:
Мића, помагај! Жена само што се није породила, у колима нам је и двоје мале деце, заробљени смо у сметовима.
"Долазим одмах, држите се", одговорио је Каличанин, отрчао до "ладе ниве", којом зими и лети крстари пештерским беспућима. У кола су улетели и радник Општине Михајло Трипковић и новинар Едиб Хонић.
Уз много напора и ризика да и они буду завејани, успели су да се пробију до породице Црновршанин и спасу их од срмзавања. Нешто касније у ужичкој болници Невзета је родила сина.
"Иако сам знао да идем у авантуру јер нисам ни опремљен ни квалификован за борбу са снежним наносима, ни трена нисам размишљао да ли да кренем. Едиб и Михајло били су ми велика помоћ и подршка. Хвала богу, све се добро завршило", рекао је Мића.
Недељу дана касније је поново спасавао један живот. Старица Маројка Средојевић (75) из завејаног села Лијева Ријека на Голији сломила је руку, трпела је јаке болове, а није могла да се пробије кроз сметове до лекара. Са ватрогасцима Бојаном Радевићем и Рафом Трипковићем, кренуо је Каличанин, придружили су им се новинари Едиб Хонић и Зоран Шапоњић. Сатима су се пробијали кроз наносе, а потом су готово два километра, узбрдо и на минус 30, носили старицу до најближег возила. И, Маројка је спасена, опоравља се у сјеничкој болници.
"Овога пута није било опасно, само изузетно тешко", прича Каличанин. - У сличној акцији, у спасавању труднице Дрите Куртовић из села Урсуле, учествовали су наши храбри спасиоци, предводио их је председник Општине Хазбо Мујовић. Тешком муком избављени су и шумски радници Адмир Бутулија и Жарко Шапоњић, који су неколико дана били завејани у једној колиби, без хране, у засеоку Палибрци.
Рођен и одрастао на Пештеру, прегурао је 67 зима, многе су биле паклене, добро познаје све ћуди "српског Сибира".
Спасавање старице Маројке Средојевић из завејаног села Лијева Ријека, фото: Новости
Брига само преко телефона
Редовно Мића са општинском "екипом" и сјеничким волонтерима завејаним старцима носи лекове, хлеб и друге намирнице. Моле их да им исцепају дрва, напоје стоку јер данима не могу из куће.
"Зову нас њихови синови и ћерке из разних градова Србије и Босне, моле да их посетимо и да их помогнемо. То, наравно, и чинимо, некада и уз велике ризике. Нажалост, нико од њих и кад су највеће невоље, не дође у Сјеницу и на Пештер да нам се придружи и заједно им помогнемо. Воле их само путем телефона", каже Каличанин.
Здрав живот на мразу
Метеоролог Данка Џоговић измерила је 26. јанура 2006. године у Карајукића бунарима минус 39,8 степени, што је најнижа температура икада забележена у Србији и бившој Југославији. Ове зиме неколико дана било је минус 33 степена. - Није нам лако, али има и нечега доброг: мраз убија све бациле, мало је болесних, на Пештеру се живи здраво и дуго, имамо много стогодишњака, као на Кавказу - вели Каличанин.
Новости/Мирољуб Нићифоровић
