слави велики број грађана који су и овог новембарског јутра поранили и у цркву однели свећу, жито и колач.

“То је слава. Жито се у цркву носи за претке, а колач за добру будућност потомака. Срце ми је пуно кад за славу у цркву дођем са унуцима који се од малих ногу уче православној вери и обичајима и поносан сам јер знам да ће слава имати коме да остане”, каже Чачанин, Драгиша Шаиновић.

Славски дан је један од најбитијих у години, дан кад је породица на окупу, а у кућу стижу родбина, кумови, комшије и пријатељи. Љубица Ђурић у цркву је дошла са шест прауничића и сви заједно су пререзали славски колач, а онда иду кући где је већ упаљена свећа и постављена славска трпеза.

“Слава мора да се спреми. Нисмо је прекидали ни у најтежим тренутцима. Ако пада у среду или петак онда је посна, а ако је као данас онда се спрема мрсна трпеза. Одржали смо тај обичај да и даље све спремамо у кући, слабо шта купујемо. Снајке су задужене за колаче, а ја за остале специјалитете и наравно ништа без чачанског печења. Незаобилазна је и домаћа ракија или вино да домаћин наздрави са гостима”, прича Љубица и додаје да су се и у овом модерном времену очувала стара веровања и обичаји.

“Ако је томе веровати, какав дан буде на Аранђеловдан тако ће бити током целе године и пролећа. Ако је јутро ведро чека нас пуно сунчаних дана”, рекла је ова Чачанка.

По црквеном предању Анђео Михајло при је ступио у борбу са злим духом и у то име означава оног који је као Бог. У неким крајевима Србије овај светац слави се и као заштитник сточара, јер се верује да само он може отерати вукове.

РИНА