претке и потомке, испричане и неказане повести и све то описао језиком наших драгих претеча.

Привредник из Београда низао је ово свезнање прошлости мимогред, ноћу кад оконча прве послове, и стигао чак до своје 14. књиге, непоновљиве по много чему. У њој бораве воденичари и електричари, стрине, ујне, рабаџије и косци, кметови и четници, судије, правда и неправда. То је реалистична проза, ослоњена на збиљске људе и чињенице, често потцењивана али и увек сврставана у један од најзахтевнијих праваца у књижевности. Украшена је уводним словима Милосава Славка Пешића и професора др Драгољуба Петровића, и словаром на свршетку, са хиљаду објашњених завичајница.

Рецимо, ко је авашас, шта значи гронутуи или достоверити, ко је начоклешен или шта вам се догодило ако сте попанути. Приповетка „У име народа” овако креће: „Пожурде, жено, шта туцаш ваздан, виш да ћу д окасним – вели Мијодраг Миланки, а она му не да да иде међ људе нако како му драго, ко нека аветиња. Знаш како е казанао, жена човека носи на лицу а човек жену на кошуљи…”

Гвозден  Оташевић